ИСТИНА КОЈУ ХРВАТИ ЖЕЛЕ ДА САКРИЈУ: У Југославију их нико није силом увлачио, Степинац пропагирао југословенство!

Њихов задатак био је да изразе спремност на уједињење са Србијом и Црном Гором у јединствену државу Јужних Славена, пише Хрвоје Класић за портал Нет.хр у тексту "Истина за коју Хрвати нису спремни: У Југославију су нас "увукли" свештеници и праваши, а само погледајте чиме се тада бавио Степинац, који преносимо у целини. 

"СРБИЈА ЋЕ СЕ КУПАТИ У КРВИ!" ТАЈНА Месићева посета Немачкој О КОЈОЈ СЕ МАЛО ЗНА

-Неколико дана касније, 1. децембра, српски престолонасљедник Александар Карађорђевић прогласио је настанак државе која ће прво носити име Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевина Југославија.

Термини Југославија, Југословени и југословенство у хрватској јавности су већ дуже вриме проскрибовани и спомињу се углавном у негативном контексту. Југославија је била тамница хрватског народа, Југословени су били (и остали) хрватски непријатељи, а југословенство је (одувијек) негација хрватских националних интереса. Колики се постотак становништва заиста слаже с оваквим ставовима тешко је проценити. Одговор би могле да натукну анкете о најзначајнијем Хрвату у историји које се спроводе последњих тридесет година.

Чињеница да у њима не побеђује нити један хрватски кнез, краљ, бан или председник већ углавном један југословенски маршал упућује на закључак да су беспоштедни критичари гласна и често агресивна, али ипак мањина. Циљ овог текста није друштвено-политичка анализа Југославије као државе, било монархистичке или социјалистичке. Ово је само скроман доприонос детектирању главних "криваца који су Хрвате у њу увукли".

Веровали или не, зачетници идеје о славонској узајамности међу Хрватима били су католички свештеници! Почело је у 16. веку с хварским доминиканцем Винком Прибојевићем, а наставило се век касније с исусовцем Јурајем Крижанићем. Њихове тезе о једном, словенском народу и једном, заједничком словенском језику надоградиће у 19. веку хрватски препородитељи попут Људевита Гаја, Јанка Драшковића и осталих Илираца.

Хрватски католички свештеници, у првом реду бискуп Јосип Јурај Штросмајер и каноник Фрањо Рачки, најзаслужнији су и за промоцију југословенства као политичког пројекта. Уз оснивање различитих културно-научних институција с југословенским предзнаком (нпр. ЈАЗУ), Штросмајер учествује и у преговорима са српским кнезом Михајлом Обреновићем и српским министром спољних послова Илијом Гарашанином о могућем уједињењу хрватских крајева са Србијом у заједничку југословенску државу.

Конкретан посао за улазак у Југославију одрадили су праваши

Премда утицај хрватских католичких свештеника на афирмацију југословенства може из данашње перспективе да звучи нестварно и апсурдно, наставак приче изгледа још апсурдније. Наиме, најконкретнији посао у стварању југословенске државе и уласку Хрвата у њу одрадили су хрватски праваши, следбеници Анте Старчевића!

Управо припадници Старчевићеве странке права чине (хрватско) језгро Југословенског одбора, организације која током Првог светског рата преговара са српском владом о уједињењу. Осим што се залажу за настанак заједничке државе, старчевићанци, судећи по резолуцији из јуна 1918, сматрају да "народ Хрвата, Срба и Словенаца јесте под три имена један исти народ". Међу најгласнијим заговорницима заједничке југословенске државе истиче се и бивши члан водства Странке права, политичар из Сплита, Јосип Смодлака. Проценивши да је расправа о уједињењу која се у Загребу преспора, а забринут започетом италијанском окупацијом источнојадранске обале, он упозорава да ће Далмација, ако се цео процес не убрза, сама прогласити уједињење са Србијом.

И коначно, након што су различити ставови ипак усуглашени, изјаву о уједињењу пред Александром Карађорђевићем у Београду је прочитао председник Старчевићеве странке права, Анте Павелић (старији). Свој говор Павелић је завршио поклицима "Нека живи Ваше краљевско височанство! Нека живи цео наш уједињени српско-хрватско-словенски Народ! Нека живи слободна уједињена Југославија"!

Југословенску идеју у том тренутку подржава и млади аустроугарски поручник хрватског порекла заробљен у љето 1918. на италијанском ратишту. Иако није морао, он се након заробљавања добровољно прикључује новоформираној Југословенској легији. Свој ратни пут завршиће као официр Југословенске војске на Солунском фронту, а затим и у Србији. Управо тај југословенски патриотизам биће важан аргумент краљу Александру да петнаестак година касније подржи именовање Алојзија Степинца за загребачког надбискупа.

Лаж да су Хрвати увучени силом

Нема спора да ће даљи развој односа у новоствореној држави многе, поготово Хрвате, разочарати. Последице тог разочарања ускоро ће постати и трагичне. Али, потпуна је неистина да су Хрвати у Југославију увучени силом, мимо своје воље. Као што је и историјски нетачно да за појаву и развој југословенске идеје међу Хрватима буду оптужени комунисти, Срби, масони, Јевреји и остали мрзитељи свега хрватског. Управо супротно, чињенице показују да би главне 'кривце' требало тражити међу претходницима оних који су данас најгласнији у оптужбама.

И зато, кад следећи пут чујете неког католичког свештеника или симпатизера једне од бројних странака права, како проклиње дан када је настала Југославија, само га подсетите на речи Оскара Вајлда: 'У животу вас могу задесити само две истинске трагедије: једна је кад не добијете оно што желите, а друга - кад то добијете.