ЈЕЗИВА ИСПОВЕСТ ТРУДНИЦЕ КОЈА ЈЕ ДОЖИВЕЛА КЛИНИЧКУ СМРТ: Искрварила сам и умрла, а потом сам видела...

Породиља из места на истоку Хрватске на порођају је изгубила неколико литара крви и проглашена је клинички мртвом. Али затим се десило чудо па је оживела. Испричала нам је своје вантелесно искуство...

- Изгубила сам неколико литара крви. Кад сам се вратила међу живе, кожа ми је била мртвачки жута, изгледала је као да нема капи крви. Све ме је болело. Поред мене, у шок соби лежао је старији господин. Питала сам се што он ради овде, ако сам се ја породила. Је ли моје дете живо, страховала сам. Била сам збуњена, готово као и медицинска сестра која је стајала крај кревета, буљила је у мене и чудила се: "Па ова жена је оживела", пришећа се. Она и супруг увек су сањали о великој породици. Рамона је у 35. години шести пут остала трудна. Већ у првим недељима трудноће рекли су јој да ће ствари вероватно поћи по злу. Тешка дијагноза гласила је плацента праевиа. То је значило да Рамона мора чувати трудноћу како не би дошло до крварења, односно одвајања постељице, што може бити погубно и за бебу.

Убеђена да ће ускоро умрети

Већ у 24. недељи Рамона се спаковала и кренула у болницу на чување трудноће.

ПОТРЕСНИ ДЕТАЉИ СМРТИ ПОРОДИЉЕ У ГРАДИШКИ: Беба и даље у тешком стању

- Рекли су ми да могу да искрварити већ за десетак минута. А нама треба пола сата вожње до болнице. Нисам имала избора, морала сам да све оставим код куће и пођем у болницу. Кад су рекли што ме чека, молила сам се само да беба преживи. Са својом смрћу већ сам се помирила. Било је то грозно раздобље. Цело време су ми се филмови вртели по глави. Могла сам да полудим од оног што су ми лечници говорили. Ишчекивање ме убијало. Била сам уверена да ћу умрети. Нисам хтела ни да ми породица долази. Срећом, нису ме слушали већ су крај мог кревета стражарили сваки дан. Знам да сам пропиткивала одлуку о тој трудноћи. А само сам желела дете, нисам мислила да ће до тога доћи. Родила сам толико деце, а до те трудноће нисам ни чула за тај поремећај, а онда сам све о њему сазнала на најболнији могући начин - испричала је.

А онда су, негде у 32. недељи почели болови. Због крварења, лечници ми против болова нису могли дати ништа. Одмах су ме послали на царски рез. Једва сам стигла да се јавим кући. Јавио се супруг, рекла сам му само 'идем на операцију'; и у боловима спустила слушалицу. Касније ми је признао да је остао у шоку, одсекле су му се ноге. Назвао је мој број, покушавао ме добити, али ја се нисам могла да се јавим. Испричао ми је после да је децу истог трена одвезао код баке и дојурио у болницу. А мени је тада почињао пакао. У једну руку су ми уболи инјекцију, на другој су ми мерили притисак. Сећам се сваког детаља, али не знам колико је све трајало. Изгубила сам појам о времену. Било ми је јако лоше.  Потом сам чула глас 'изгубићемо жену'.  Био је то анестезиолог. Жена о којој је причала била сам ја. Тад већ нисам могла дисати. Борила сам се за сваки удах. Плућа су ми се надимала док сам очајнички покушавала остати у животу. А онда, са задњих издахом, душа ми је излетела из тела - каже Рамона.

Тешко јој да опише шта је све видела

- Звучи чудно, људима који такво што причају ретко ко верује, али ја знам да се то мени догодило. Морам себи веровати. Осетила сам да сам устала, отишла из саме себе. Моја душа осетила је мир, спокој и тишину. Знала сам да се тамо доље, где је остало моје тело нешто лоше догађа, али нисам се окретала. Само сам ишла. Нисам ходала већ лебдела у неком чудном простору. Тешко ми је изразити се правим речима да опишем оно што сам видела. Данас кажем како бих се волела да се вратити да мало проучим. Било је као да ми је пао камен са срца, решила сам се бола и свих брига. Само сам ишла и ишла и ишла... Нисам знала куда, али нисам ни марила кад је и само путовање било меко и удобно, лишено било какве тежине. Плутала сам у бестежинском стању неко време, а онда сам застала. Тамо негде, усред јарког светла угледала сам лик. Светло је било заслепљујуће, али нисам могла скренути поглед. Окруживала га је бескрајна благост и топлина. Одмах сам га препознала, био је то Исус Христ, прекрасан, пун љубави. Гледала сам га и осетила запањујућу слободу. Само сам се на то концентрирала, на њега, на силну љубав. Исусу сам се целу трудноћу молила. Гледала сам га тако неко време, очекивала сам да нешто каже. Није ми се обратио, није ми упутио ниједну једину реч. Ни ја нисам Њему рекла ништа. Тренуци су пролазили, а затим ми је дао знак. Учинио је само то, али било је довољно да схватим поруку. Са обје руке ми је показао према назад. Без иједне речи рекао ми је да моје време за онај свет још није дошло, да се морам вратити натраг. Исус ме спасао, Он ме вратио међу живе - каже Рамона. Заиста је мало недостајало да се Рамона на извуче. 

ПОРОДИЛА СЕ У АВИОНУ: Чуо се полугласан врисак и пар секунди касније још тише КМЕЧАЊЕ!

- Кад су ме  реанимирали, већ сам била готово искрварила. Пробудила сам се, сва дезоријентисана, у шок-соби. Више нисам знала јесам ли жива или мртва. Око мене није било никога из моје породице- испричала је.

Док су плакали за мамом, у кући породице зазвонио је телефон.

- Био је то глас који сам најмање очекивала. Била је то моја мама - рекла је ћерка.