КО ЈЕ ГЛАВНИ КРИВАЦ? Чак 47 година од највеће железничке несреће у Југославији, Тито прогласио дан жалости
Многи су оптуживали машиновође, неки државу, а страни медији су окривили сиромаштво
На источном уласку у загребачку Главну железничку станицу 30. августа 1974. догодила се велика несрећа, највећа у историји некадашње Југославије и једна од највећих железничких незгода у Европи. Реч је о путничком возу који је путовао на релацији Атина-Београд-Загреб-Дортмунд, а у несрећи је погинуло 167 особа.
ТРЕНУТНО НАЈПОПУЛАРНИЈИ ПОСАО НА СВЕТУ: Ево зашто људи завиде казино дилерима!
"МИ СМО У ЕУ САМО ЗБОГ ПАРА" Зоран Милановић открио и друга два разлога зашто је Хрватска ушла у Унију
"На твоју клошарску несрећу све сам видео и пријавио полицији, јадо клошарски" Возача пежоа стигла инстант карма (ФОТО)
Експресни путнички воз преврнуо се непосредно пред улазак у станицу, а свих девет вагона искочило је из пруге.
Већина погинулих преминула је одмах, а чак 40-ак особа покопано је у заједничком гробу јер је било немогуће идентификовати их. Укупно 90 путника преживело је задобивши теже и лакше повреде.
Неки су погинули и од електричног удара јер је воз превртањем истргао бандере за струју.
Воз је с брзином од 104 км/х ушао у станицу уместо са дозвољених 50 км/х. Одговорност за несрећу сносили су машиновођа Никола Кнежевић , касније осуђен на 15 година затвора, и његов помоћник Стјепан Варга, касније осуђен на осам година затвора. Обојица су преживели пошто се локомотива није преврнула.
Истрагом је утврђено да су њих двојица до тада радили укупно око 45 сати. Сада, према Правилнику о радном времену, радно време машиновође који управља путничким возом у једној смени не сме трајати дуже од 10 сати.
У ретроспективи многи ће се сложити како је можда и већу одговорност за ову несрећу требала сносити државна железница СФРЈ која је дозволила да њихови запослени раде тако дугачке смене.
Но, о томе ко је стварно главни кривац за ову велику несрећу дебате трају и даље - неки тврде да је крива инфраструктура, сам дизајн воза, ипак многи ће се сложити да је исцрпљеност свакако одиграла кључну улогу у овој страшној трагедији.
Надаље, није искључено да је воз возио великом брзином због кашњења те је машиновођа убрзањем вожње хтео ући у загребачку станицу на време. Преживели путници потврдили су како воз око сат времена пре Загреба није успоравао кроз станице Лудину и Новоселец, те се опасно нагињао у кривинама.
-Бар два сата пре Загреба рекла сам супругу: 'Искочићемо из шина', испричала је из болнице једна од преживелих.
Већина од неколико стотина путника у возу били су југословенски радници у повратку с летњег одмора на рад у тадашњој Западној Немачкој.
Након несреће тадашњи председник Југославије Јосип Броз Тито прогласио је Дан жалости. Југословенски премијер Џемал Биједић дошао је у Загреб, обишао локацију несреће те изразио саучешће породицама погинулих - иначе он сам ће 4 године касније погинути у несрећи, додуе авионској.
Пишући о великој несрећи у Загребу, амерички лист Њујорк тајмс дотакао се и политичко-економске ситуације тог времена - наводи се како су већина погинулих били радници који су путовали за СР Немачку.
-Хронични недостатак радне снаге у Западној Немачкој и хронични недостатак посла у Југославији учинио је ове две земље индустријским партнерима иако нити једна нити друга није нарочито срећа због тога - наводи се у тексту чувеног листа.
