Матија Бећковић брутално спустио црногорски режим: ХВАЛА ИМ, МОГАО САМ ДА ЗАВРШИМ КАО КАШОГИ

Хвала им што су ме на време обавестили да ми је забрањен улаз у Црну Гору. Могли су ме позвати у Конзулат Црне Горе у Београду да завршим као Хашоги, каже песник Матија Бећковић, коме је забрањен улазак у Црну Гору.

"Црна Гора не постоји, имамо Монтенегро": ПУКЛА НОВА БРУКА Ђетића, само они НЕ СЛАВЕ Дан победе

Интервју преносимо у целини:

-  И шта се на земаљској кугли променило због тога? Не значи да ће се на томе стати и завршити. И сад кад све имају, све време им недостаје нешто на чему бисмо им завидели. Остварили су своје снове, али су најнезадовољнији они који су тражили све што су добили. Ваљда би се смирили када би се цела Црна Гора окренула ка Наоми Кембел.

-  Није лако наћи нови почетак у истој земљи и са истим народом. Најсигурније је оптужити Цркву. И у тој идили препоручивати и подметати сиротињи да некога добровољно линчује. То је у људској природи. Прва реакција је да је увек неко за нешто крив. А поготово је то онај од кога се најмање плашимо. То је идеалан кривац, кога је лако наћи и запалити на тргу који још није реконструисан.

-  Надам се да ће та деоба дуго трајати, па ће се с временом и та идеја заборавити. Пуна су нам уста европског пута и европских вредности. Ви сте нас недавно подсетили да је Гете давно рекао: „Народ који има такву поезију, заслужује бољу судбину, а не да буде роб“. У Гетеово време, отворили смо врата Европе народним умотворинама, митовима, епском и лирском поезијом. Сад нам за улазак у ЕУ оне сметају. Пребацићемо се на туђе митове и легенде, и преко ноћи ће све бити у реду и на свом месту.

- Уопште није важно да утврдимо где смо погрешили. Ако грешимо, једино можемо да останемо ту где смо. И ту почиње свака креативност која се увек и рађа у безнађу и очају. Како је написао Иво Андрић: „Да, требало остати при својој речи, не одлазећи никуд, и све што срце жуди, тражити у дубини својој и своје земље, уместо у даљини недокучивој и злих привиђења. Плашили смо се свега, а требало је живети. И данас не би било овако како јесте: руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна…“