Статус Босанке из Аустрије ЗАПАЛИО БАЛКАН: Нека ме туку, и Бог нека ме КАЗНИ, али НИЈЕ МИ ЖАО
Поделила своја искуства.
Једна корисница Фејсбука из Зенице у БиХ на тој друштвеној мрежи поделила је своја искуства на раду у Аустрији, односно како је као радница продавнице обуће допуштала људима да краду ципеле. Објавила је то поводом вести да су мигранти претучени због крађе чоколаде у продавници у Сарајеву.
Ауторка објаве наводи како никад није радила у продавници прехрамбене робе, али да јесте никада "не би видела" кад неко јадан, сиромашан, офуцан и промрзнут украде хлеб, кекс или чоколаду.
НИЗАЛИ СЕ ТЕРОРИСТИЧИ НАПАДИ у БиХ: за 20 година било ЧАК 6 напада, а стигле су НОВЕ ПРЕСУДЕ
ДОБРИЛО ДЕДЕИЋ: Стигли рачуни на наплату - након губитка државе и језика, ”ПЛИШАНО” НАМ ОТИМАЈУ И ЦРКВУ
ПРИТИСАК НА ГРАЂАНЕ ПОДГОРИЦЕ ПОЧЕО ЈОШ СИНОЋ: Веселин Вељовић, директор Управе полиције, лично патролирао (ВИДЕО)
- Посебно чоколаду! Сањала сам чоколаде у рату и да их је било негде да се украде, ја бих је украла - наводи.
Њена објава изазвала је прегршт позитивних коментара, а објаву преносимо у целости.
- Кад сам дошла у Аустрију, радила сам у продавници обуће. Дешавало ми се да неке људе пустим да украду ципеле. Видим им намеру и само се одмакнем.
Онда се вратим и видим њихове ципеле на полици, испод полице или их нађем у кутији.
Некада бих гледала за њима како излазе из радње, а док корачају са ђонова се сијају етикете.
Мотив да се одмакнем ми је увек било сиромаштво. Једном је то била девојка, наркоманка, пристојна, али плавичастих усана и изгубљеног погледа.
Неко би рекао: "Г***о наркоманско! Има за дрогу, нема за ципеле." А ја сам се увек, кад би она ушла у радњу и вртела се око кутије са ципелама с намером да их украде, питала шта је њу тако нежну и лепу одвело на тај и такав пут.
Кад сам јој пружила прилику да украде ципеле, црне глежњаче на шнирање, у кутији сам нашла њене ципеле одлепљених ђонова, потпуно мокре.
Једном је то био Ром. Улазио је два пута, са женом и са мамом. Вртео се око броја 45, а оне су му биле навигација: Не! Ето је! Остави!
Ја сам их разумела, али сам се правила да не разумем. Кад сам се загледала у његове ноге, па у његову женицу, њене руке и нокте, зубе... само сам се окренула и почела да слажем нешто поред касе.
Крајичком ока сам га гледала и он је у црним ципелама, потпуно елегантнијим од себе и онога на себи, ишетао напоље. Никада нећу заборавити, украо је ципеле број 45, а своје је гурнуо испод полице. Једва сам их пронашла и извукла.
Оно што сам видела био је чист распад, чак и изнутра све изрешетано.
Једном је то била млађа Африканка с дететом. Украла је сандале број 41, а натикаче са својих ногу је ставила у кутију и брзо изашла напоље. Ту сам се заљубила у дете које је вирило преко њеног рамена и зато сам је пустила. Као да је осетило да ме мора шармирати док мама украде ципеле.
Ово уопште не пишем као добра особа. Ја то нисам, иако знам да има горих и мање добрих људи од мене, али и много, много бољих и хуманијих пред којима само могу забити главу у песак.
Ово говори, наравно, и о мени као о непоузданом раднику. Ко би још такву особу запослио код себе?!
А опет... хтели су ме. Шефови су се мењали, добијали отказе, давали другима отказе. Мене су увек остављали. Да су ми рекли: Плати украдене ципеле, ја бих платила без речи. Али нису, никада.
Касније сам отпочела свој посао, па су они који су ми крали ципеле били моји клијенти.
Нисам никада радила у продавници прехрамбене робе, али да јесам ја никада не бих видела кад неко јадан, сиромашан, офуцан и промрзнут украде хлеб, кекс, чоколаду.
Посебно чоколаду! Сањала сам чоколаде у рату и да је било негде украсти, ја бих је украла.
Па, нека ме туку! И Бог нека ме казни.