Ово је 5 разлога зашто је Мило НЕШТО НАЈГОРЕ што је ЗАДЕСИЛО Србе и Црногорце
Тај би посвађао и два ока у глави. Овим речима се можда напрецизније може описати актуелна ситуација у односима Србије и Црне Горе, која је диригована са једног места - деспотског и недодирљивог - каква та места, по правилу, умеју да буду у малим балканским државама насталим на великим амбицијама.
Диригент је председник Црне Горе Мило Ђукановић, човек који је, зарад опстанка на власти прошао кроз све фазе политичког деловања. Био је комуниста, па српски националиста под Слободаном Милошевићем, затим либерални демократа и љути противник режима истог тог Милошевића и на крају, велики Црногорац. Ко пажљиво посматра, међутим, види да је тај велики Црногорац кренуо линијом да ништа што има везе са Србијом и Србима, који према последњем попису чине чак 28,73 одсто становништва Црне Горе, није добро за њега нити његову идеју државности Црне Горе.
Зато је његова тактика према Србији и Србима бескрупулозна и прецизна и има само један циљ - потпуно сакаћење односа две земље, као да се баш, и само на тој премиси, заснива сувереност и снага једне државе.
Истини за вољу, у савременој историји односа Србије и Црне Горе, од разлаза 2006. године, било је свега и свачега и нико, ко држи до прецизности, неће рећи да је званични Београд у грађењу тачке раздора био невинашце. Јасно је да није ни када је реч о Подгорици, а ни другим регионалним престоницама.
Али, неке ствари које су и Срби и Црногорци запањено посматрали у минулој години превазилазе политички мотивисане обрачуне и скупљање јефитних поена на ширењу међунационлане нетрпељивости, како то традиционални балкански рецепт налаже. А управо такви су бројни потези резима "деспота" из Никшића који су достигли тачку у којој она макијавелистичка - циљ оправдава средства - укључује и прекрајање историје. Све то још смешније и бизарније делује када се зна да режим Црне Горе сада пљује на Србију бавећи се управо оним догађајима у којима је Подгорица, раме уз раме са Београдом, учествовала као део заједнице.
Можда Срби и Црногорци никада нису били два ока у глави, али сасвим сигурно нису ни највећи непријатељи. Зато је тешко отети се утиску да је управо режим Мила Ђукановића нешто најгоре се се догодило односима Србије и Црне Горе у савременој историји.
У прилог томе говоре примери који су обележили годину за нама, а није неразумо запитати се да ли су сви они заправо само један шраф у покушају да се црногорски идентитет, који је неупитан и који нико не спори, ојача на отклону од свега што је српско. Баш зато што је тај идентитет неупитан и зато што, евидентно, не постоје неке територијалне, а камоли хегемонистичке претензије према Црној Гори (бар не од стране Србије), чини се да су ови потези ништа друго до потпора за одржавање једног политичког пројекта "личне државе".
Једна од највећих скандала у режији званичне Подгорице било је присуство војног аташеа Ивана Машуловића на прослави акције "Олуја" у којој је протерано 250.000 Срба и убијано најмање 2.500. Од овог потеза, о коме је читава два дана власт у Подгорици ћутала, непримереније је једино било објашњење пристигло са адресе црногорског Министарства одбране у коме се Машуловићево стајање поред заставе са натписом "За дом спремни" назива - "безазлени цивилизацијски чин".
Својим присуством Црна Гора је практично дала легитимитет "Олуји". Многи су с правом закључили да је ово још један, истина драстичан, знак да је званична Подгорица потпуно окренула леђа Београду. И међу онима с умеренијим ставовима, који кажу да Црна Гора као суверена држава има право да доноси политичке одлуке какве год хоће, нема много људи који имају разумевања за овакав потез.
Сада је тешко поверовати да се иза читавог случаја крије просветитељска тежња црногорског руководства. Исто тако, тешко је прихватити и образложење да је то сада само питање политике једне независне државе. Јер, давање легитимитета злочину од стране земље која је у тренутку етничког чишћења Срба из Хрватске била део исте заједнице са Србијом и чији су садашњи држављани, такође, били жртве те акције - никако и никада не може бити само питање унутрашње одлуке једне независне земље. Из једног простог разлога - Црна Гора не егзиситра у вакууму.
Званична Подгорица је овим чином занемарила не само страдање људи у "Олуји", већ и чињеницу да се у Црној Гори, према последњем попису становништва, 28,73 одсто грађана изјашњавају као Срби. Па није неразумно ни запитати се какву је поруку њима послала власт Мила Ђукановића.
Медији у БиХ ДЕМАНТУЈУ: Давор Драгичевић НИЈЕ УХАПШЕН! (ФОТО/ВИДЕО)
Други драстичан пример уследио је током новембра ове године, када је Ђукановић повукао први потез који је кулминирао укидањем одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године односно одлуке о уједињењу Србије и Црне Горе. У црногорском парламенту, крајем новембра, тиме је практично капитализована Ђукановићева изјава из Париза да је Црна Гора "трагично анектирана пре 100 година од Србије, која ју је, како је рекао, увукла у Први светски рат".
Мада није чудно да његове изјаве, које су неретко и малициозне, у својој коначници имају само један циљ - удаљавање, поделе и заваду два народа - српског и црногорског, ова изјава је више од тога. Она је нескривени покушај да се фалсификује историја и да се на "леђима" тог покушаја ојачају темељи његовог пројекта "личне државе", којој је, ако је судити по јавно изреченим ставовима, све прихватљиво осим пријатељског односа са Србима, који чине и значајан део становништа те државе.
Међутим, пошто историја не трпи фалсификовање и произвољна, острашћена и политички прилагођена тумачења, у разговору са историчарима "Блиц" је подсетио на чињенице које су у изјави црногорског председника искривљене и злоупотребљене, а више о томе прочитајте у посебној вести.
Одлука црногорског парламента да пошаље у јулу минуле године два штабна официра у мисију Кфор-а на Косову изазвала је, очекивано, буру у српској јавности, али и препуцавања на релацији Београд-Подгорица. Ко је кога о томе требало да пита, да ли је је Косово држава или није, да ли је Црна Гора издала Србију само су нека од питања која су се отворила на релацији Београд - Подгорица. Међутим, све је ескалирало три месеца касније, када је министар одбране Црне Горе, Предраг Бошковић отишао у званичну посету Приштини.
Ту прилику је искористио да Косово назове "искреним пријатељем" Црне Горе, али и да Србији упути поруку. реакције Србије на слање црногорских официра на Косово назвао емотивним, а питање формирања војске Косова, којом је прекршен низ споразума и коју Београд третира као претња по српско становништо на КиМ, оценио као "унутрашњу ствар суседне земље".
Завршен протест у Бањалуци! "Остајем до краја, али скупова овде више НЕЋЕ БИТИ, нема смисла!"
Бошковић је рекао да његова земља не жели да се умеша у "унутрашње ствари Косова", када је реч о питању трансформацје Косовских безбедносних снага и промене устава. С, друге стране, по свим питањима везаним за Косово, Црна Гора чини се није имала толико уздршке када је реч о мешању у унутрашња питања Србије.
Милова тактика, када је реч о грађењу разгора између два народа се, међутим, не завршава на унутрашењм и међудржавном плану. Ђукановић, наиме, минуле године није пропуштао да изван окрива региона шири пропаганду о идеји "Велике Србије" као највећој претњи на Балкану која и даље опстаје.
Сваки његов интервју за стране медији заснивао се на тој премиси и Србији као реметилачком фактору број један. Тако је након изјаве о трагичној анексији Црне Горе и гурању Црногораца у Први светски рат, изговореној у Паризу на дан обележавања 100. година од примирја у Великом рату, Ђукановић за угледни француски "Фигаро" говорио о разним проблемима на Балкану, од којих већина на први поглед и заиста јесу реални. Проблем је, међутим, што према Ђукановићем виђењу, сви проблеми Балкана искључиво потичу из Београда. Тако он сматра и да се идеја о "Великој Србији" поново уздиже на хоризонту и прети миру у региону. Оваква прича бесмислена је на више нивоа, не само зато што су присталице идеје "Велике Србије", за коју је данашња Србија већ платила папрену цену, маргиналне, већ и зато што ако постоји проблем од уздизања било каквог великог националног пројекта на Балкану, то чини се, извесно није српски. Територијалне претензије долазе са сасвим друго места и са њима се, осим Србије, суочава и Црна Гора и друге државе у региону, а реч је о пројекту "Велике Албаније".
''Драгичевић неће моћи да сруши Републику Српску'': Додик пред најављене протесте у Бањалуци
О односу актуеланог режима у Црној Гори према Србији и Србима, можда најречитије говори управо однос према оним људима који се изјашњавају као Срби у Црној Гори. Уједно то је и суштина читавог проблема који производи настојање режима у Подгорици да се, по сваку цену, огради од Србије. Драстични потези се поломе управо на леђима тих људи.
Три су примера који говоре у прилог томе, а најдрастичније је протеривање српског језика из употребе и постојања у Црној Гори. Кренуло је то увођењем нових слова у азбуку, а кулминирало низом измена у лектири у Црној Гори из које су, у новембру протекле године “избацили” чувеног Алексу Шантића, Десанку Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића... На њихово место дошли су Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Хаснија Муратагић-Туна, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић. То није велика новина, јер Црна Гора у области просвете годинама уназад покушава да потисне српски идентитет у свим областима живота. Тако је својевремено дошло до избацивања српског језика уз најпре Устава, а затим и до његовог протеривања из школа, па убацивања у писмо нових гласова која не служе ничему...
Други велики проблем са којим се суочавају Срби у Црној Гори је онемгућавање двојног држављанства, а на основу закона из 2008. Као разлог за доношење рестриктивног закона, који није типичан за земље региона, па и ЕУ, у тумачењима по правилу су се помињале три ствари - заштита црногорског идентитета, антисрпска политика и останак поједних политичких партија на власти тако што црногорски Срби не могу да гласају на изборима...
На крају, ту је и однос прем Српској справославној цркви, као и Црногорска православна црква који је турбулентан и који је ове године кулминирао у расправи црногорског врха са патријархом српским Иринејем. Недавно је прокренут и пројекат протеривања српских монаха из Црне Горе, а према наводима протојереја-ставрофора Велибора Џомића, налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство добило је више од 30 нерезидентних свештеника и монаха. Он је оценио да је у питању наставак противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва.
БОНУС ВИДЕО: Српски војници приказали нову опрему
