"Надам се да ће Хрватска учинити исто према суседима" Исповест одушевљене Хрватице која се вакцинисала у Србији!
"Динамиком којом цепива пристижу и којом се вакцинише у Хрватској, у касну јесен бих могла добити прву"
Хрватски Јутарњи лист пренео је исповест хрватске "ковид туристкиње" Зинке Бардић која се вакцинисала у Србији.
"Надам се да ће Хрватска учинити исто према суседима кад (коначно) добије своје количине којих ће на концу бити више од оних који ће хтети да се вакцинишу."
ПОД КАТАНЦЕМ 11 ДАНА: Словенија се закључава, већ од сутра почињу да важе оштре мере на границама
ХРВАТИ НЕ ПОМИЊУ СЕБЕ, АЛИ ЦИТИРАЈУ ОСТАЛЕ: Фантастична Србија! Бесплатни и вакцина и паркинг, долазимо и на другу дозу
НЕПОВОЉНА СИТУАЦИЈА У КОМШИЛУКУ: Земље региона бележе велики број нових случајева - све је више преминулих
- У истој седмици док су уз светла рефлектора вакцинисали моје вршњаке, Пленковића и Јандроковића, који су, уз то, не тако давно преболели корону, вакцинисани су моји родитељи у 80-им. Председник који се окомио на представника хрватских Срба цепљен је одавно. Исто доброг здравља у 50-им.
Као обична здрава особа у педесетима мој ред у Хрватској је након три милионите пристигле дозе (дупла доза за све старије од 65. и хроничне болеснике којих је укупно у Хрватској око милион и по).
Динамиком којом цепива пристижу и којом се вакцинише у Хрватској, у касну јесен бих могла добити прву, почетком следеће године другу дозу. Није ми се гребало и жицкало наоколо. Јер цепљење је један од темеља јавног здравства које почива на солидарности млађих са старијима, здравих с болеснима. Нажалост, код нас тако није испало. Од првога дана вакцинације. А и иначе. Но ајмо ми на причу како се цепити без да окренете и један једини телефон или вучете некога за рукав.
Пре месец и по мој је партнер добио од неког српског колеге линк на пријаву за вакцинисање на е-Управи у Србији. Он ју је попунио. И након 45 дана стиже му позив за вакцинисање на београдском сајму АстраЗенеком. Да, Србија има систем пријављивања путем еУправе већ неко време. Истог дана кад њему стиже позив, попунила сам и ја апликацију која је крајње једноставна. Једино морате знати ћирилицу (е мој Филиповићу).
Бираш јеси ли српски или страни држављанин, ако си страни, уписујеш број пасоша. Бираш које цепиво желиш. Покликала сам само она призната у ЕУ (АстраЗенеку, Фајзер, Модерну), Руса и Кинеза сам прескочила. Бираш и општину у којој се желиш цепити. Одабрала сам Сремску Митровицу јер је најближе од Бајакова (границе). И мислим, ако и ја дођем тако за 45 дана на ред - биће опет знатно пре него дочекати ред код нас.
Међутим, већ следећега дана стиже ми e-mail у којем ме позивају за два дана на вакцинисање у Нови Сад, локација Новосадски сајам. Дан субота, време 13.50. Уз позив, добила сам формулар (да, опет ћирилица) за попунити (и при доласку имати испринтано, иде брже). На њему се налазио и QR код који, скапираћу касније, отвара сва врата. Одмах сам резервирала термин за тестирање на "Штампару".
Премда вредни студенти на пулту за тестирање говоре да налаз стиже у року 24 сата, знала сам, по искуству, да ће резултати теста стићи до увече. Изназивала сам све пријатеље мојих година и старије, поделила с њима линк на апликацију. Морам признати да сам тада сазнала и да се доста мојих познаника и пријатеља цепило (али да се не зна), део је био и доста подругљив. Пријатељ који ме одмах послушао и попунио апликацију, позван је у року неколико сати на вакцинисање дан након мене, такође на Новосадски сајам.
Спаковала сам основно (храна, вода, лупоцети), испринтала ПЦР тест потребан за прелазак границе и формулар потребан за имунизацију. Обележила адресу Сајмишта на Google мапи, скинула је у offline формат (да, постоји та опција, као и опција offline карата). Наиме, пре уласка у Србију, упутно је угасити дата роаминг иначе се треба припремити за банкрот.
Кренула сам око 9 ујутро, да ме не би случајно захватила гужва на граници. Наиме, знам од пријатеља из БиХ да се они у правилу викендом долазе вакцинисати у Србију, а део њих гравитира према Бајакову. У дневнику Ал Јазеере говорили су да је могућ долазак на цепљење АстраЗенеком и без најаве, односно позива.
До Славонскога Брода још је и било нешто промета, а након одвајања ауто цесте за Осијек ту и тамо неки словенски или БиХ аутомобил, ајде и нешто аустријских регистрација. Да се не зезам по бензинским пумпама у Србији, наточила сам бензин на Спачви, задњој бензинској пре границе (премда је на повратку заустављање препоручљиво пушачима због знатно јефтинијих доза за њихову зависност).
Осим бескрајне колоне камиона која вас прати с десне стране у зауставној траци, на изласку из Хрватске и уласку у Србију испред мене је био можда пет, шест аутомобила. Чекала сам ни три минуте. Наши гранични полицајци и полицајке без маски. Надам се да их се нетко сетио цепити. На српској граници исто. Али они су зихер вакцинисани, барем ко је хтео. Показујем ПЦР и личну, полицајац се захвалио и вратио, цариник ми само махнуо. Док сам ја мирно пролазила с леве стране су неким момцима празнили цели ауто. Нередак призор који се виђа углавном на нашим границама (у ЕУ их ионако углавном нема).
Некадашњи ауто-пут Братства и јединства са српске је стране у много бољем стању него што је донедавно био. Путарину плаћам картицом, премда сам имала нешто ситно заосталих динара с неког од путовања. Да се нађе, злу не требало. Ако сте комотнији па би до Новога Сада целим путем по ауто цести - онда до пред Београд па на аутопут Београд - Нови Сад. Ако преферирате најкраћу километражу, онда скрећете у Сремску Митровицу па преко Фрушке горе до главнога града Војводине. Тај пут сам изабрала.
Прошла сам га једном раније, давно, путујући на Exit фестивал. Иде овако. Прво мркла равница. Била сам сигурна да смо или навигација или ја погрешиле. Па нагло десно, па возиш, па њиве лево и десно и онда одједном као да сам стигла у "Салаш у Маломе Риту" или упала у "Зимовање у Јакобсфелду" серију и филм мог детињства из 70 и неке с радњом у Војводини.
Потом се указује Фрушка Гора. Пут је и даље узак, попут Сљеменске, али двосмеран. И гледам ја тако Банат, Срем и Бачку с Фрушке горе и возим даље спуштајући се према родном граду недавно од последица короне преминулог Панонског морнара. Offline навигација ме добро служила и довела готово до Новосадског сајма.
Паркирање, узимање докумената. Сунце предивно, ја у кратким рукавима. Само ћу подићи рукав и то је то. Уопште ми није јасно зашто то нису сви они који су нам показивали своја полунага углавном лоше одржавана мушка тела. На главном улазу ме полицајац пита: које цепиво?
Након што сам рекла АстраЗенека усмерава ме лево да се јавим сестрама. Улазим у огромну халу, попут оних на Загребачком велесајму. У предњем је делу пуна столица, потом иду столови са сестрама, а у доњем делу паравани за цепљење. Све је врло скромно, али беспрекорно уредно. Сестра ме упућује у кабину број 10, последњу с лева. Испред мене двојица. Већ цепљени седе са стране на столицама и чекају 15 заданих минута да прође. Већином су људи дошли заједно, углавном из БиХ, свих доби. Најмање најстаријих.
Међутим, чују се и други језици. Кад долазим на ред прва лекарка узима мој формулар, сва срећна да је попуњен. Ставља ми оксиметар (уређај за мерење засићености крви кисеоником), мери температуру, пита за алергије и сталну терапију. Пита и у коју руку желим вакцину. Објашњава ми могуће нуспојаве. Крајње детаљно и брижно као да то говори први пут у животу. Предаје ме колегиници која има припремљен шприц, моли да опустим руку и то је било то.
Убод комарца је три пута незгоднији. Није ми допустила да сликам цепљење. Каже, немојте се љутити, али није допуштено. Одлазим до треће колегинице која проверава на компјутеру контакте на које ће ме позвати на ревакцинацију за 12 недеља. Принта и додаје ми папир с потврдом о цепљењу и врсти цепива. Преостало ми је још мало да одсетим, прошетам новосадском пролећу и пут кући. Кафићи и ресторани ионако не раде. Радили су до пре десетак дана, али зараза успркос масовној доступности цепива буја.
По повратку, на српским ветима гледам гужве на граници, а посебно на пунктовима за вакцинисање страних држављана. У Београду нарочито. Мене су потпуно мимоишле.
И за крај, одговор на питање које ми сви постављају: колико сам платила цепљење? Па нисам платила, вакцина се не плаћа. Нигде на свету. Више сам оставила у "Андрији Штампару" где сам се тестирала пре одласка и опет ћу за 12 недеља након ревакцине, али није ми криво.
Надам се да ће Хрватска учинити исто према суседима кад (коначно) добије своје количине којих ће на концу бити више од оних који ће хтети да се вакцинишу.
