ПОЗДРАВ ИЗ ЦРКВЕ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА У СОЛУНУ: Величанствена грађевина, чија унутрашњост оставља без речи

Није редак случај код хришћанских цркава да постоји велики несклад између њиховог спољашњег и унутрашњег изгледа. Посебно код православних богомоља на деловима Балканског полуострва које су се вековима налазиле под турском окупацијом.

Али ретко је тај несклад толико велики и тако очигледан као што је то случај са Црквом Светог Димитрија у Солуну, највећом црквом у овом грчком граду и његовом заштитницом.

Када смо улицом Светог Димитрија стигли надомак ове светиње, неки од мојих сапутника су прокоментарисали да сам вероватно погрешио пут, јер су очекивали да једна од најпознатијих православних цркава у Грчкој споља изгледа другачије, раскошније. Тим пре што изнад грађевине којој смо се приближавали није било уобичајене слике високог и витког звоника. Али када су прекорачили праг ове светиње, стали су задивљени њеном раскошном унутрашњошћу.

Тешко би се било одлучити шта је раскошније: лепота призора који испуњавају цркву или лепота осећаја који човеку преплаве душу кад се нађе под кровом ове светиње. 

Доступни трагови указују на то да је још у четвртом веку, недуго после Димитријевог погубљења и укупа његовог тела, на овом месту саграђена мала капела. Уместо ње, а на иницијативу Леонтиоса, управитеља Илирске епархије, 413. године подигнута је базилика, коју су савременици описали као велелепну грађевину. Било је то у време  када је Солун био други највећи град Византијског царства, одмах после Константинопоља. Више пута су је уништавали људи и пожари, а садашњи облик је добила између 629. и 634. након пожара у којем је скоро уништена. 

Саграђена је као петобродна базилика, са дрвеним кровом, с тим што се у правцу севера, под правим углом, протеже још један, попречни брод. Црква је дугачка 44 а широка 33 метра.

Када је 1430. Солун окупиран од тране Османлија Црква светог Димитрија је доживела судбину на стотине других православних светиња – исламски варвари су је претворили у џамију. Након тога почело је уништавање унутрашњости светиње и мозаика који су представљали ретке примере уметности из доба Иконоборства.

Оно што је преживело бахатост исламских варвара скоро да је докрајчено у великом пожару који је 1917. године опустошио центар Солуна. Само пет година након што је у Балканским ратовима, заједничким ратним подухватом грчке, српске и бугарске војске, град ослобођен од Турака, а црква поново освећена и враћена својој истинској вери и намени.

Црква је, колико је то било могуће, рестаурирана између 1926. и 1948. године. Приликом обнове вођено је рачуна о сваком детаљу, баш онолико колико то заслужује свето место које је вековима било утеха и надахнуће поробљеном грчком народу. Чак и онда када је из њених зидина био ишчилио мирис тамјана, а уместо звона градом одјекивао мрски глас туђинског мујезина.

Само велико песничко надахнуће би било у стању да верно дочара лепоту унутрашњости цркве. Да читаоцима  дочара њене сводове и лукове, раскошне мермерне украсе, мозаике и импресивне стубове. 

Ипак највећу пажњу посетилаца привлачи мала унутрашња капела у којој се налази саркофаг са посмртним остацима Светог Димитрија. И првог и другог дана нашег доласка у цркву, у реду се морало чекати да би се поклонило сенима овог страдалника за хришћанство. А међу језицима који су се могли разабрати у шапутању и молитвама побожног народа и знатижељника, међу којима је било и римокатолика и муслимана,  често се могао чути и српски језик.

Ту су и делови римског јавног купатила у чијем подруму су Римљани 303. године заточили и заклали  грађанина Ромеја, потомка једне солунске аристократске породице, официра римске војске који је прешао у хришћанство и узео име Димитрије. Испод једног дела цркве је крипта, која је претворена у музеј.

У унутрашњости цркве, код главних улазних врата, постављено је неколико прикладних штандова-продавница, на којима се продају све могуће хришћанске реликвије. Свеће, без обзира на величину, се не продају, већ је верницима остављено на вољу да ли ће их и колико платити.

Солун је леп град, препун историјких знаменитости и природне лепоте. Посебно је леп поглед који се са тврђаве Горњи град која доминира изнад града пружа на Солунски залив и велике царске галије које у њега броде ко зна из којих лука и океана. Али је црква Светог Димитрија једино место које смо у два дана боравка у овом медитеранском граду, који је добио име по Тесалоники, сестри Александра Македонског, посетили два пута.