СРЕБРЕНИЦА, ЗЛОЧИНАЧКА ПОДВАЛА ЗАПАДА И НАТО - Ево шта кажу чињенице

Ово је чињеница коју нико не спори. Међутим, она се ретко помиње у расправама о Сребреници. Зашто? Зато што је она сама по себи непобитан доказ да у Сребреници није било никаквог геноцида.

Геноцид је кад неко организовано, по унапред смишљеном плану, уништи или покуша да уништи, једну етничку групу. А ако неко хоће да уништи једну етничку групу, логично је да ће пре свега покушати да уништи њен репродуктивни и највиталнији део – жене и децу.

Срби су у лето 1995. године све муслиманске жене и децу, али и остале цивиле, који нису били војници, из зоне борбених дејстава пребацили тамо где су сами захтевали: на територију на којој није било борбених дејстава и коју је контролисала њихова муслиманска власт.  

Чињеница је да су поједине групе српских војника, неке из освете за ужасне злочине почињене над њиховим породицама, неке из најасних разлога, о којима би више информација могле дати поједини западне обавештајне службе, на фарми Брњево код места Пилице и у тамошњем дому културе стрељале или, у њиховом покушају да побегну,  убиле до хиљаду заробљених муслиманских војника. Али је лаж да је међу њима било цивила.

Муслиманска страна тврди да је међу убијенима било неколико малолетника. То је тачно. Али прикрива чињеницу да су и они били војници. Једна од жена из организације Мајке Сребренице стално потенцира да је стрељан њен брат који је имао „тек 18 година“. Међутим, чланови међународне комисије су утврдили да је он до тада већ 370 дана био припадник тзв. Армије БиХ.

Стрељање више стотина заробљених војника јесте тежак ратни злочин. Међутим, чињеница је да је пре тога 28. дивизија тзв. Армије БиХ, којој су они припадали починила стравичне злочине. Попалила је и опустошила десетине српских села око Сребренице и у Подрињу и у њима убила око 3.200 Срба. Већином цивила. 

Напади су углавном вршени на Божић, Петровдан и друге велике хришћанске празнике а завршавали су паљењем свих кућа у селу и правим варварским покољима, у којима су убијане читаве породице. Документовано је да су десетине цивила заклане ножевима, многима је глава одсечена од тела и као доказ „херојства“ однесена у Сребреницу, више десетина људи је живо спаљено а најмање пет жртава је печено на ражњу.

Од десетине примера, због простора, поменућу само напад муслимана из Сребренице на Подравање 26.септембра 1992. У којем је убијено више од 60 Срба.

Према налазима специјалиста само мањи број жртава усмрћен је из ватреног оружја. Осталим жртвама прво је пуцано у ноге, а онда су масакрирани. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке. Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени а други потпуно кастрирани.

Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена. Са свих лешева скинути су сатови, извађени златни зуби, однета им је обућа и одећа.

Напросто, као да су јадни људи били жртве дивљака који пре тога нису имали никакав додир са цивилизацијом а не дојучерашњих комшија, школских другова, пријатеља... Потпуно исти брутални злочини почињении су у Кравици, Скеланима, Бјеловцу, Јежештици, Залазју, Братунцу... Међу несрећницима који су живи пали у муслиманске руке је свештеник из Кравице Јанко Савић.  Његово тело пронађено је без ногу и руку, са извађеним очима. Злочинци су труп, уз помоћ подупирача, оставили у седећем положају, а испред њега поредали
неколико филџана, као да пије кафу.

Право не (пре)познаје освету као алиби али ни бол и жеља за осветом оних којима су из обести запалили кућу, убили родитеље или децу, не препознаје право. Посебно је брутална лаж да су у Сребреници стрељана чак 8.372 муслимана. Коју из дана у дан, попут Хитлеровог шефа пропаганде Гебелса, понављају Запад, муслиманско Сарајево и бројне НВО и новинарске експозитуре западних обавештајних служби у Београду. 

На основу чињеница до којих су дошли истражитељи Хашког трибунала судија тог суда Патриша Валд закључила је да је у јулу 1995. године Светска здравствена организација у Тузли регистровала 35.632 избеглица из Сребренице. Овим пописом није обухваћено око 3.000 мушкараца, који су се у време пописа налазили на фронту.  То значи да је "геноцид у Сребреници" преживело око 38.600 муслимана. Ако се овој бројци дода претпостављених 8.000 Сребреничана који су наводно убиле српске снаге добија се цифра од око 46.600 становника Сребренице. По званичном попису становништва извршеном 1991. у општини Сребреница живело су 27.572 муслимана. Закључак извуците сами.

На централном споменику меморијалног центра у Поточарима пише да су ту сахрањени људи из Сребренице, Сарајева, Бијељине, Сокоца, Братунца, Власенице, Хан Пијеска, Фоче, Вишеграда, Зворника, Сребреника, Угљевика и Рогатице. Откуд војници из 100 км
удаљених Сарајева или Бијељине у јулу 1995. у Сребреници, која је требала бити демилитаризована зона? Сигурно нису дошли из туристичких разлога већ да ратују. Они су на списку жртава наводног геноцида.

Да у Сребреници није било никаквог геноцида говори и то што нису забележени случајеви силовања. Што је с обзиром на околности - хаос који је у то време владао у Подрињу, посебно број српских војника и жена непријатељске стране на тако малом простору, па још у атмосфери крви, злочина и освете, помало невероватан податак. На понос генералу Ратку Младићу и његовим војницима. У историји ратовања, о којој постоје писани трагови, се није догодило да у руке једне војске падне толико жена са непријатељске стране, а да се нису догодила и масовна силовања и друга сексуална малтретирање истих.

Витештво које су српски цивили испољили према својим сестрама исламске вероисповести из Сребренице има још већу тежину ако се имају у виду масовна силовања заробљених Српкиња у Подрињу. Од којих су неке после тога заклане. Или судбина неколико хиљада Српкиња у Сарајеву, које су муслимани држали као своје робиње, затворане у некој од на десетина јавних кућа, где су служиле за забаву Изетбеговићевих војника а из њих пуштане тек у осмом месецу трудноће.

У књизи "Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид", која је штампана у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице пре 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. Иако је већина њих страдала приликом напада на околна српска села, данас се и они воде на списковима "невиних жртава черничке агресије и геноцида".

Португалски војни званичник, директор УНМО-а Карлос Мартинс Бранко је 1998. године написао да је 2.028 муслимана из Сребренице погинуло у борби са боље увежбаном и боље командованом ВРС, али да сви они нису погинули у јулу 1995. године него "у три године жестоког ратовања".

На интернет сајту СДА (владајуће муслиманске странке у БиХ) је 1999. године објављено да је у Сребреници само до 3. фебруара 1993. године од глади, хладноће и лоше медицинске заштите умрло 600 људи. И они су на списку „жртава геноцида“. На истом списку су и хиљаде војника који су погинули приликом насилног пробоја из Сребренице према Тузли у јулу 1995. године. Познати сарајевски новинар Шефко Хоџић је 17. јула 2008. у Ослобођењу објавио текст „Голготу преживео сваки трећи“ у којем описује масовне погибије муслиманских војника у заседама које им је поставила ВРС покушавајући да спречи њихов продор према Тузли.

- Процењује се да је 16. јула и наредних кроз коридор на слободну територију стигло од 4.500 до 5.000 Сребреничана, од њих 12 до 15 хиљада који су 12. јула из Шушњара кренули у пробој - закључује на крају свог текста Хоџић.

Ибран Мустафић, председник ратне владе у Сребреници, сведок Тужилаштва БиХ, је изјавио и објавио у својој књизи „Планирани хаос“ да су Насер Орић и његови сарадници,  у међусобним обрачунима чија је основа криминал и ратно профитерство, убили између 500 и 1.000 муслимана. И они су сахрањени у Поточарима као „жртве геноцида“. У истом гробљу сахрањено је на десетине муслимана који су умрли природном смрћу а на споменицима има и имена најмање 79 људи који су живи и здрави. Један од њих Јусуф Смајловић се после рата вратио у Сребреницу и све до пензије био возач председнику општине. 

Ако су Срби заиста плански, дакле са намером да почине геноцид,  убијали заробљене муслиманске војнике из Сребренице, како то да нико од 1.500 Орићевих војника који су тих дана заробљени у Жепи није убијен, већ их је ВРС пребацила у Србију. А да ниједном од њих ни длака са главе није фалила. Муслиманске породице избегле из Сребренице поднеле су 10.000 појединачних захтева за проналажење несталих. Утврђено је да су 2.000 захтева били дупликати, док се чак 5.000 захтева односило на лица која су Сребреницу напустила пре јула 1995. године.

Сваком ко жели истину, јасно је да су се у Сребреници догодили тешки ратни злочин муслимана над Србима и Срба над муслиманима. Није мали број политичара, новинара и стручних људи на српској страни који тврде да су покољи српских цивила у Подрињу били геноцид. Али ни један од тих злочина се не може квалификовати као геноцид.

Наводни геноцид у Сребреници је највећа пропагандна лаж и обмана рата у БиХ. Који је колонијални Запад смислио да би сатанизовао Србе и оправдао своје злочине: разбијање СФРЈ, изазивање ратова у Словенији, Хрватској и БиХ,  бомбардовање СР Југославије, цепање Србије и окупацију Косова и Метохије. И да би се на тај начин додворио муслиманима широм света и умањио њихов оправдан бес због изазивања ратова и безразложног убиства стотина хиљада муслимана од стране Запада, њихових обавештајних служби и НАТО. Од Либије и Туниса, преко Јемена и Ирака, Авганистана до Сирије. 

А намера да се у УН изгласа резолуција да је у Сребреници почињен геноцид није ништа друго до покушај замазивања очију и додворавање муслиманском свету који већ месецима гледа како израелска војка, уз војну и политичку помоћ Вашингтона, НАТО и ЕУ, из дана у дан, систематски убија десетине хиљада палестинских цивила. Међу њима и хиљаде деце.

Србија Данас/Аутор: Душан Марић