КО ЈЕ БИО СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ? Изборио се за самосталност српске цркве, а због свађе са братом морао је да напусти Србију
Стефан Првовенчани био је српски средњовековни владар и први крунисани краљ међу Немањићима због чега је добио надимак Првовенчани.
Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање И, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.
ВИДОВДАН - ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ СРПСКИХ ПРАЗНИКА! Најзначајнији догађаји, од Косовског боја до говора на Газиместану
ТИТО НИЈЕ БИО ОСОБА ЗА КОЈУ СЕ ПРЕДСТАВЉАО: Лични лекар Јосипа Броза се фрапирао кад је сазнао тајну његове торбе
ЈЕВТО ПРЕКО АЛБАНИЈЕ НА ПЛЕЋИМА ИЗНЕО БРДСКИ ТОП! Генерал му ставио орден на груди, он му дао одговор за памћење (ФОТО)
Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године. Први поуздани записи о Првовенчаном везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190.
После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи И цар Исак II Анђел признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустио велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији. Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Првовенчаног и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.
Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти монаха Симеона Немање, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу.
Вукан је тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Првовенчаног са власти, после чега је владао Србијом између 1202. и 1204/05.
Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. у титули краљева Угарске се јавља и и име Србије.
Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пут су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало. Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.
У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203.
Као штићеник бугарског владара Калојана (1197—1207), Првовенчани се могао вратити у Србију 1204. или 1205. и измирити са Вуканом. Рат међу браћом је престао, а према споразуму Првовенчани је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез југозападне Србије.
Крунисање за краља и црквено осамостаљење
Првовенчани је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну.
Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као "велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље".
Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са старијим братом и владаром Србије, Сава И Немањић, игуман манастира Студенице, отпутовао у Никеју.
Ту су били протерани византијски цар Теодор И Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја.
За цара и патријарха у Никеји молба Саве И Немањића била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде "рукоположен" за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији.
После повратка у Србију 1219. архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.
