ХРАБРО СРЦЕ! Хероина Мојковачке битке: Како је Лепа Гагуна завршила у рату уместо свог брата?
У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке деце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била кћер
Почетком Првог балканског рата, храбра Василија Вукотић, познатија као Лепа Гагуна одлучила је да на бојиште оде уместо свог 12 година млађег брата, пошто њен отац, војвода са Чева друге мушке деце није имао.
КАРАЂОРЂЕВИЋ ИЛИ ОБРЕНОВИЋ? Знате ли по ком владару је име добио најдужи булевар у престоници?
Приштина лажира Косовски бој, али ни Срби не знају истину: Бранковић био најбољи, а овај детаљ о Лазару нисте знали
БИО ЈЕ НАЈБОГАТИЈИ У СРБИЈИ, А УМРО ЈЕ СИРОМАШАН И ЗАБОРАВЉЕН: Први модерни градоначелник Београда завршио чистећи улице! (ВИДЕО)
- Живот ми је до ратова текао својим редоследом. У кући родитељској, код Милице и Јанка, окупљали су се главари Црне Горе и о рату зборили. О чему би другоме. Отац ми је био из старе, знане породице Перка Вукотића, који је имао два сина, Стевана и Машана, а Стеван Петра и Мила, Машан – Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова, мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене, ме је из миља звао Гагуна. Шта је мене одвело на бојиште? То што сам била старија од брата. У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке деце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била кћер - поносно је тврдила храбра Василија.
- Школовала сам се на Руском институту на Цетињу. Нас девојака било је стотинак, училе смо на српском, руском и француском, спремале се за наставнике, али избише ратови против Турака. Куда би у таквим приликама могле да оду младе девојке, задојене родољубљем, ако не не бојиште или бар војну болницу. Од првог дана рата у болници била је и моја мајка Милица. Минуше дани и у прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње крајем јуна 1915. сломљен умором и несаницом. Безмало, три месеца у борбама. Неки војници изгинули, рањених и више, а зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе. Једног дана, на Цетињу, рече ми „Спреми се, Гагуна, од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти.” -
То је била заповест сердара Јанка Вукотића, који је на месту начелника Врховне команде Црногорске војске столовао од јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво, а од 1919. примљен у Војску Краљевине СХС и 1926. унапређен је у чин армијског генерала. У том чину је и преминуо 1927. у Београду као армијски генерал, са Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Куд су војнички богази водили сердареву миљеницу, једину жену која је учествовала у Мојковачкој бици? Да гледа рањенике с Дечића које су пренели у Подгорицу, из Пљеваља оде у Чајниче. Прваци тог места ћутаху, забринути. „Послушајте ме”, рече сердар. „Видим да ми нисте поверовали, али оставићу овде моју кћер Василију. Смирите се и не бојте се, са вама је она.”
А онда је дошла Мојковачка битка са Швабама, о Божићу 1916. Војска Краљевине Црне Горе, под заповедништвом сердара Јанка Вукотића, јуначки се одупрла Аустроугарима. Све српске јединице прођоше кроз Скадар, чекају бродове за Крф. Мојковчани су држали положаје све до 21. јануара, кад је стигло наређење да се разиђу „јер војска више не постоји”, Црна Гора је капитулирала. Василија беше једина жена учесник битке на Мојковцу.
Пошто су сви њени одведени у ропство, удала се за доктора Ника Мартиновића, али је њега 1926. убио Душан Рогановић, па је остала удовица. Обећала је 50.000 динара ономе ко ухвати убицу, или 100.000 ако га властима преда живог. Кућани сердара Јанка додали су, награду од 50.000 динара, а 50.000 понудила је и Муслиманска банка у Мостару јер је убица Мартиновића имао и нека непочинства у Херцеговини, па је Мартиновић убијен у некој заседи 1927. године.
Василија се, неколико година касније, удала за прослављеног генерала Блажа Врбицу. После његове смрти , Василија је живела усамљено у Улици мајке Јевросиме у Београду, где је Ђурић, у њеном стану, забележио ову исповест. Умрла је 20. новембра 1977. у 81. години.
