СРПСКИ ХЕРОЈ, РАЊЕН СЕДАМ ПУТА, ОДЛИКОВАН ТРИ ПУТА! Шта је било са Драгољубом - ратником са славне слике?
Драгољуб је три пута одликован Златном медаљом за храброст
Драгољуб Јеличић рођен је 12. јуна 1901. године у Шапцу, од оца Николе и мајке Цвијете.
НАЈБОЛЕСНИЈЕ СТВАРИ КОЈЕ СУ НЕКАД ЉУДИ СМАТРАЛИ СМЕШНИМ: У башти "посађен" жив човек и бизарни излети у луднице (ФОТО)
118 ГОДИНА ОД МАЈСКОГ ПРЕВРАТА: Шта се догодило у ноћи убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге
СРПСКА МАЈКА НА РАТНОЈ ФОТОГРАФИЈИ НАЈВЕЋИ СИМБОЛ СТРАДАЊА НАШЕГ НАРОДА: Са двоје деце бежи од разјарених усташа (ФОТО)
Отац Никола погинуо је у првим борбама током Балканских ратова, што је у Драгољубу пробудило пркос и жељу за осветом. За учествовање у Балканским ратовима био је исувише млад, тако да је тај период провео у Београду, преживљавајући као чистач ципела и радник на рингишпилу, са само 12 година.
Са мајком Цвијетом, која се удавала три пута, Драгољуб је једно време живео у Шапцу, Масариковој улици број 45, у пасажу где је кућу и пекару имао његов ујак. Анегдота о Драгољубовом првом пијанству, од укупно три у целом животу, одвила се баш у том пасажу.
Наиме, обичаји тог краја су налагали да се код имућнијих породица током Бадње вече пије кувана ракија из чашица на чијем су дну, домаћини, стављали златне дукате.
Драгољуб, који је тада имао свега шест година, имајући у виду тешко стање у коме су живели он и мајка, одлучио је да код свог ујака попије што више ракија, како би кући понео што више дуката. Када је припит кренуо кући, која је била преко пута на свега неколико метара, хладан ваздух га је ошамутио и он је пао у пртину после свега пар корака и заспао. Гости који су после њега кретали, нашли су га и понели кући.
Млади Драгољуб није желио да иде као и већина ондашње "нејачи" - старих људи и деце, у позадини иза војске, већ је по својој природи био такав да се увек налазио у првим редовима и током маршева и током битки. За разлику од остале деце која нису имала представу о животу, а камоли о рату, Драгољуб је тражио да му се да ПУШКА, како би био равноправан са осталим војницима.
Зато је, почетком Првог светског рата, одлучио да жели да се бори и пође са војском Војислава Танкосића, којем је током мобилизације рекао да је ратно сироче и да нема никога свог - ни оца ни мајку, нити било кога од породице (иако су му и мајка, полубрат и полусестра били живи у Шапцу).
Мобилисан је 1914. године, одмах по почетку Великог рата. Први пут, од укупно седам, бива рањен на Дрини.
Током једне операције након што му је метак погодио предео лакта, са унутрашње стране, одбио је да буде успаван, већ је зашивање коже "на живо" истрпео, уз само једну псовку на рачун Бугара, са којима је и водио борбу.
У бици на Шушњару бива тешко рањен и тада је хитно пребачен у болницу, где је током опоравка успео да открије аустријског шпијуна, који је био убачен међу заробљенике. За тај подвиг бива унапређен у чин наредника.
Драгољуб је три пута одликован Златном медаљом за храброст! Прву златну медаљу добио је после битке код Лазаревца. Одликовао га је мајор Илић. Другу је зарадио након што је успео да зароби 47 непријатељских војника, а трећу медаљу за храброст на груби му је ставио лично краљ Петар И Карађорђевић након што је учествовао у ослобађању пут Медвеђа-Лебане.
Седми пут бива озбиљно рањен, што му је онемогућило да са Српском војском пређе Албанију и спаси се од Аустроугара. Краљ Петар И је уз њега оставио свог ађутанта који је имао задатак да води рачуна о Драгољубу, док се они повлаче уз оступницу Мојковачке битке.
Чим се мало опоравио, Драгољуб је био одлучан да крене ка својој војсци и у томе га ађутант није спречавао. Прегазио је целу Србију и Македонију, како би дошао до своје војске, али је најтежи део био сам крај, када је морао проћи бојно поље.
Он је долазио са непријатељске стране и био је прави изазов проћи кроз непријатељски ров, преко бојног поља, а не бити убијен од стране своје војске. Срби су га дочекали са одушевљењем, а затим је убрзо уследио и пробој фронта, а самим тим и крај рата.
Прве послератне године Драгољуб проводи у Београду као возач трамваја ког су вукли коњи. Међутим, његова права љубав била је глума! У међуратном периоду имао је путујућу трупу ХУМО-КОМИ са којом је обишао целу краљевина.
А, онда се поново заратило… Драгољуб Јеличић учествовао је и у Другом светском рату. Био је на страни партизана, борац за слободу своје домовине.
Једна анегдота након Другог светског рата ипак, понајбоље показује колико је Драгољуб био посебан човек и у својој суштини - убеђени пацифиста. Једно време провео је болестан у кући полусестре у Шапцу. Лежао је у кревету изнад ког је била окачена икона.
Другови из комитета дошли су да обиђу Драгољуба и да га истовремено позову да приступи Комунистичкој партији Југославије. Њихов "услов" био је да скине икону јер комуниста не може да има тако нешто у кући. Драгољуб је на то одговорио да он поштује свеца своје сестре и да, ако је то услов за улазак у КПЈ, он никада неће бити њен члан! Тако је и било.
Након рата Драгољуб бива позван као глумац у Ријечко Народно казалиште. Добио је стан преко пута позоришта уз море.
Своју супругу Вилму упознао је 1948. године. Она је радила у Опатији у радњи једног власуљара који је сарађивао са Ријечким позориштем. Драгољуб је дошао да испроба перике за представу и тако су се упознали.
Пар је имао три ћерке. Године 1950. родила се Споменка-Цица, 1951. Бисерка и 1954. Надежда-Нада.
Никшићко позориште је 1955. објавило оглас да тражи глумца којем ће доделити стан. Тако је Драгољуб са породицом одлучио да пређе у овај град и у њему је остао до краја живота.
У Никшићу је у то време постојало чак пет позоришта укључујући и дечије и луткарско, па је Драгољуб уживао у свом послу. Сарађивао је са доста познатих глумаца - Вељком Манцићем, Драгом Маловићем, а Славку Симићу, рођем брату глумца Николе Симића, по Славковом свједочењу, био је главни узор да крене да се бави глумом.
Поводом 40 година рада, одликован је од стране председника СФРЈ Јосипа Броза Тита Орденом рада са сребрним венцем.
Током последних година живота, са својим матичним позориштем, Драгољуб је имао турнеје по северу Црне Горе где је изводио представе по домовима културе, како би се ондашње становништво културно уздизало.
Током једног пута му је позлило, па је одмах враћен за Никшић где је у болници провео пет недеља.
Преминуо је 29. новембра 1963. у Никшићу где је, по сопственој жељи, и сахрањен. Суграђани су му приредили достојанствен одлазак. На његовој сахрани био је скоро цели град.
Данас почива у гробници поред вољене супруге.
