Знате ли ко је био СТРАХИЊА БАН? Младић који је волео живот и дао га за СВОЈУ ОТАЏБИНУ СРБИЈУ
Био је син првенац великог српског књижевника
Данас постоји мало биографских података о младићу необичног имена, које је добио по Страхињићу Бану, једном од највећих јунака српске народне књижевности. Зна се да је рођен у Београду 1895. године од оца Бранислава и мајке Даринке Боди Нушић. Детињство је провео у Приштини где је старији Нушић службовао као конзул. Очева служба водиће их и у Нови Сад, где са сестром Гитом постаје један од глумаца првог дечијег позоришта у коме су све улоге тумачила само деца. Чак је и први комад овог позоришта "Наша деца" био инспирисан њиховим несташлуцима које су пренели на "даске које живот значе" глумећи главне улоге.
Никола Пашић је вест о почетку Великог рата ПРИМИО У КАФАНИ: Тада је рекао ЈЕДНУ ВЕЛИКУ ИСТИНУ О СРБИЈИ
ЈЕЗИВА СМРТ КАРАЂОРЂА: Након убиства му скинули кожу са лица па НАПУНИЛИ СЛАМОМ
ПРОНАЂЕНИ НОВИ ДОКУМЕНТИ О НОВОСАДСКОЈ РАЦИЈИ: Случај девојчице којој је убијено 16 чланова породице (ФОТО)
И док је Гита до краја живота остала привржена позоришту, један лет изнад Калемегдана потпуно је променио ток живота младог Бана. Наиме, 9. јануара 1911. године, словеначки пилот Едуард Русјан покушао је да изведе промотивни лет са акробацијама изнад Доњег града Београдске тврђаве. Јаки удари кошаве трагично су приземили Русјанов моноплан после само девет минута лета, а међу посматрачима и спасиоцима који су покушали да извуку пилота из ледене Саве био је и Бан. На крилу авиона је записао: "Пао у 11 часова. Издахнуо после седам минута."
Ова трагедија није спречила Бана да и даље сања крстарење небеским висинама, те са пријатељима гимназијалцима почиње да прави своју летилицу у дворишту породичне куће у Добрачиној улици. Нушићев пријатељ и авијатичарски такмац, Александар Дероко, сећао се касније тих дана када су из шупе одзвањали ударци чекића уз крештање старог папагаја Лора. Своју намеру је Нушић и остварио наредне, 1912. године, када је са пријатељем Србобраном Станојевићем извршио прве пробне летове аероплана без мотора, скачући са једног брежуљка на Кошутњаку. Очекивано, услед недовољно конструкторског знања и ограничених средстава, летови су се углавном завршавали падом после пар метара, али то није спречавало младиће да наставе са даљим развојем аероплана. Ништа боље среће није био ни Дероко, који је са млађим братом Јованом експерименте изводио са калемегданских литица. Ипак, уместо да постану прваци српске аероиндустрије, судбина је имала сасвим друге планове за ђаке Прве београдске гимназије.
Младост прекинута ратом
У време када је Бан Нушић започео своје прве пилотске кораке, облаци рат су се већ увелико надвили над Србијом. Школовање ће бити прекинуто Првим, па Другим балканским ратом, а грају ђака замениће јауци рањеника у време када се школе претварају у привремене болнице.
Напад Аустроугарске на Србију јула 1914. године биће преломни тренутак за тек свршеног матуранта. Измучена и ратом десеткована српска војска, објављује позив за регрутацију ђака и студената, прво оних од 20 година, па потом од 19 и 18 година. Међу њима се нашао и Страхиња, који се без премишљања пријављује као добровољац. Отац, као отац, саветује га да мало причека, а Страхиња пита Бранислава: "Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце?"
Тек стасали младићи шаљу се у Скопље, где је 31. августа 1914. године. створен познати Скопски ђачки батаљон. Светска историја ратовања није забележила такав чин, да се будућа интелектуална елита једне земље пошаље на фронт. Обука за старешински кадар обавља се убрзано док је на границама ратни огањ беснео свом жестином. Нимало лаку одлуку да се голобради младићи пошаљу на фронт, након двомесечне обуке, заједнички доносе Врховна команда, Влада и Народна скупштина. И они су били свесни да цвет српске младости, они који би за неку годину требало да воде земљу, улажу оно највредније што имају за слободу, своје животе. Средином новембра 1914. године, по завршетку обуке, сви чланови Скопског ђачког батаљона унапређени су у чин каплара, а ова несвакидашња војна јединица понеће име 1.300 каплара.
Дан касније, 16. новембра, потпуковник Душан Глишић, командант батаљона, који је био јунак Кумановске битке, под пуном ратном опремом, укрцава на воз младе капларе, стављајући их на распоред Врховној команди. Заједно са 1.400 младића у вагонима воза из Скопља био је и Бан, Нушићев син. Патриотизам, младост, срчаност и храброст красиле су младог Нушића, што је и показао у борбама. Петнаест дана пре Нове године 1915. и последњи аустроугарски војник протеран је са српске земље. У тим борбама окончаним до 15. децембра, када су Аустроугари протерани преко Саве, Дунава и Дрине, Страхиња Бан бива рањен. Лечи се и опоравља у Скопљу.
Могао га је извући - и није хтео
Мајка Даринка, као и свака мајка страхује за сина јединца, па покушава на све начине да спречи сина да се врати на фронт. У највећој дискрецији преклиње лекара, породичног пријатеља др Светозара Пешића, да га не враћа на фронт. Доктор Пешић је био председник војно-лекарске комисије. Страхињу Бана лекарска комисија проглашава неспособним за борбу, или бар покушава да то учини. Његов одговор је био јасан и гласан. Јавно је оспорио одлуку комисије: "Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију!"
Стахиња Бан је има само 19 година када се враћа у борбену јединицу, на линију ратног сукоба. У исто време Бранислав Нушић, под притиском Даринке, одлази за Крагујевац, у Врховну команду. Том приликом руча са регентом Александром Карађорђевићем који га у разговору упита да ли му нешто треба. Иако је у Крагујевцу боравио како би на неки начин заштитио сина и јединца од ратних страхота, одговорио је: "Хвала. Не". По повратку у Скопље, рекао је: "Могао сам да га извучем и, нисам могао".
Од 1300 каплара 400 погинуло
Последњи дане свог младог живота, Бан проводи у рову између борбе са непријатељем и тифусом који је харао. У паузи између две битке, романтични и сањиви младић, пише у дневнику мисли посвећене родитељима и вољеној девојци, стрепећи не толико за свој живот, колико за крај њихове љубави. Крваве ратне јесени 1915. године био је тешко рањен у борби код Пожаревца, а писмо му је нађено у џепу од шињела:
- Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно да послужим, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан.
- Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресату - писало је на полеђини коверте.
Вест о смрти вољеног сина потпуно је сломила Нушића, који дуго после тога није излазио из куће нити писао комедије.
Време после Страхиње Бана
Нушић никада није прежалио губитак сина. Са породицом 20. октобра 1915. одлази преко Приштину и Призрена, до Улциња. Затим се бродом пребацује у Марсељ. Након Француске, одлази у Швајцарску, па у Италију код ћерке Гита. Нушић своју тугу и бол претаче у роман "Деветстопетнаеста - трагедија једног народа".
У Скопљу је 1935. године, уз присуство 700 преживелих ђака ратника, у знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, откривен је споменик. У име свих родитеља који су у рату изгубили своју децу, Бранислав Нушић је зборио:
- Па ипак, ми смо устрајали, устрајали смо ево да доживимо и ове дане, устрајали смо јер нас је подржавала утеха, да велика дела траже и велике жртве и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великоме делу. Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама… Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем, ви који сте ближе животу него смрти, ви је осећате у души. А глас мртвих вам овог часа вели: Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло! Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: Проста вам била крв наше деце, искупили сте је! У име ојађених мајки и очева, полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!
Француски генерал и војни историчар Жорж Револ записао је:
- Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама.
Гробница и данас изазива питања
Многи се и данас питају, зашто је споменик на Новом гробљу у Београду, на гробници Нушића, где је сахрањен и Бан, у облику пирамиде? Неки кажу да је "оштрим ивицама" пирамиде Нушић хтео да се заштити од могућих "напада" и после смрти, оних које је кроз своје романе и драме исмевао и стављао на друштвени стуб срама. Има и оних који разлоге налазе у припадности Бранислава Нушића масонима. Други, за које веле да се мало више разумеју, кажу да се иза облика ове гробнице крије чиста симболика. Пирамидални облик сматра се симболом вечности и подсећање на гробинице које су грађене за погинуле српске хероје из ратова за коначно ослобођење.
МИСТЕРИЈА лика свеца у дрвету у Блацу - ЛЕГЕНДЕ топличког краја које су се вековима препричавале (ФОТО/ВИДЕО)
НАЈУЖАСНИЈИ ДОКУМЕНТ који је једна држава уручила другој: Аустријски УЛТИМАТУМ Србији након сарајевског атентата
ЦЕЊЕНИ ИСТОРИЧАР ОТКРИВА НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ МИСТЕРИЈЕ: Да ли је Обилић заиста убио Мурата? Ово су историјске чињенице
ДАХИЈЕ ПАМТИМО ПО ЗЛУ! Да ли знате ко су они били и како су завршили?
Његова дела читамо и данас, али ТАЈНЕ ЖИВОТА МАЛО КО ЗНА: Ко је српски писац који је био и ЛИБЕРАЛ И КОНЗЕРВАТИВАЦ?
