Брак који је ИСПИСАО ИСТОРИЈУ! Сви сте чули за Фердинанда и Изабелу, а знате ли шта се крије иза њиховог венчања?
Браком између Фердинанда II од Арагона и Изабеле И од Кастиље створена је Шпанија, а последице тог брака још се осећају у данашњој Каталонији
Шпанија је и данас важна земља, 5. је економија Европе (иза Британије, Немачке, Француске и Италије), а некада је била велика светска сила. Но, Шпанија заправо и није тако стара земља (врло релативан појам!) пошто је створена "тек" крајем 15. века и то једним браком.
ТРАГЕДИЈА У ЗОО ВРТУ: Медвед убио радника пред аутобусом пуним туриста (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
АСТЕРОИД СЕ ПРИБЛИЖАВА ЗЕМЉИ: Дан уочи избора у САД-у, наша планета ће имати близак сусрет у свемиру
"ЕВРОПА И АМЕРИКА ТРЕБА ДА УЧЕ ОД АЗИЈЕ" Експерти оценили да је то начин за победу над пандемијом
Наиме, дуго времена се покушавало са уједињењем различитих хришћанских земаља на Пиринејском полуострву (познатим и под називом Иберијско полуострво), а неретко се то чинило на "цивилизован" начин, браковима између чланова краљевских породица. Тако је коначно полуострво завршило са 4 хришћанске краљевине: Португалија, Кастиља, Навара и Арагон - те једном муслиманском: Гранада.
19. октобра 1469. Фердинанд II Арагонски оженио се Изабелом И од Кастиље те је њиховим браком створен пут према Шпанији (чим буду поразили околне краљевине, наравно). Био је то, у ретроспективи, један од најважнијих бракова у историји уопште, нарочито кад се узме у обзир колика је Шпанија постала сила након уједињења. Поприличан изазов за младог краља и краљицу - наиме, Изабела је имала свега 18 година док је Фердинанд био годину дана млађи од ње.
Било је ту и озбиљних "брачних размирица", пуно већих него у класичном браку - наиме, Фердинанд је сматрао да би он, пошто је сада ожењен Изабелом, требало да постане краљ Кастиље, али Изабела се није слагала и задржала је круну за себе. Касније је договорено да ће делити круну, а иста ствар била је и у случају Арагона - Фердинанд иницијално није желео да дели круну са својом супругом, но касније је ипак попустио. И тако су њих двоје постали тзв. "Лос Reyes Цатолицос", односно "католички монарси" (Шпанија је де-фацто основана 1479. године).
Добро, овде говоримо о уједињењу Арагона и Кастиље,а шта је било с осталим краљевинама на Пиринејском полуострву...
Краљ и краљица прво су се окомили на муслиманску краљевину, односно емират, Гранаду. Што војском, што директним уплитањем у унутрашње политичке сукобе, Фердинанд и Изабела освојили су Гранаду 1492. године. Краљевину Навара такође су освојили, али то освајање ће потрајати - рат се водио све до 1524. године када је коначно поражена краљевина подељена између Шпаније и Француске.
Вратимо се на тренутак у Гранаду. Упркос сукобу који је довео до пада емирата Гранаде, на овом простору хришћани и муслимани заправо су дуги низ година живели у поприличној толеранцији. Подсетимо, муслимани (Омејадски калифат) су завладали великим делом Пиринејског полуострва још почетком 8. века (односно након што су, долазећи из Африке, тамо поразили Визиготско краљевство).
Простор под муслиманском влашћу називали су Ал-Андалус - то је арапско име за делове Пиринејског полуострва под влашћу шпанских муслимана (или Мавара) у раздобљу од 711. до 1492. године (овај појам иначе нема исто значење као данашња, а ни Андалузија у историјском смислу).
Шта се догодило након пада емирата Гранаде? На темељу традиције суживота шпански краљ и краљица поручују како ће Мавари у Гранади, сада у саставу Шпаније, имати потпуну верску слободу. Но, обећање није дуго потрајало, свега неколико година.
Наиме, муслимани на овом простору такође ће постати мета озлоглашене шпанске инквизиције коју је још 1478. Фердинанду и Изабели одобрио папа Сиксто ИВ.
Инквизиција је био бруталан период прогона "јеретика", односно насилна хомогенизација Шпаније. Првобитно је била усмерена против Јевреја јер су се Фердинанд и Изабела бојали да би они могли угрозити њихову католичку власт. Јеврејима су дате две опције - могу или прећи у хришћанство или ће бити прогнани из земље (или нешто још и горе).
Очекивано, страхујући за своје животе, бројни Јевреји су прешли у хришћанство, но у краљевски двор се увукла параноја да многи од њих само "глуме" да су хришћани док у стварности, у тајности, и даље практикују своју религију (што је често, вероватно, и била истина).
Брутални вођа инквизције, тзв. Велики инквизитор, 1480. постаје Томас де Торкемада који је, занимљиво, и сам некада био Јеврејин. За време његових прогона овај простор, који је некада словио за најтолерантнији део Европе, сада је постао најрепресивнији. Муслимани су коначно прогнани са Пиринејског полуострва где су живели седам векова.
Но, инквизија је ускоро "измакла контроли" - оно што се очекивало да ће бити релативно краћи период насилне хомогенизације друштва, односно консолидација владавине краља и краљице управо основане Шпаније, претворило се у вишевековни прогон који ће у Шпанији потрајати све до 1834. године. Бројке варирају, но консензус је да је у том периоду убијено око 150.000 људи (и знатно већи број их је мучено, често на крајње окрутан начин). Наравно, у том дугом периоду инквизиција се проширила и на све делове шпанске територије (подсетимо, већ 1492. Кристофор Колумбо открива Нови свет), као и тамо где је било шпанског утицаја (Португалија).
Свакако, у светлу данашњих догађаја (великих немира у Барселони), свакако је занимљиво споменути када Каталонија улази у састав Шпаније. Простор Каталоније био је у саставу краљевине Арагон још од 12. века, дакле пуно пре стварања Шпаније.
Но, оно што је у контексту ове приче важно истаћи је да чак и онда када је Шпанија успостављена средином 15. века, она није била унитарна земља, заправо била је федерација - да, постојали су заједнички владари, али бивше засебне краљевине и даље су имале своје законе, своја правна тела те де-фацто једну врсту (полу)независности.
Тек неколико векова касније, доласком апсолутистичких идеја из суседне Француске, долази до консолидације целе територије у једну уједињену државу. Каталонија се пак снажно развила индустријски у 19. веку, но њена култура (и језик) су се затирали у више наврата, док им је такође у више наврата давана одређена аутономија да би била одузимана (у једном сличном периоду је управо и сада).
Када се погледа уназад, пуно тога је могло бити другачије. Да се рецимо Изабела удала за португалског принца, а не за Фердинанда од Арагона, Шпанија је данас могла бити простор Кастиље, Португалије и Гранаде док би Арагон (Валенсија, Каталонија) данас можда био засебна држава (или пак део Француске). Навара би такође можда била засебна држава (или део Шпаније, Арагона или Француске).
У сваком случају, нема сумње да је брак из 1469. (пре тачно 551 године) био прекретница која ће одредити историју овог простора, историју која се још увек пише!
