АНУ ЈЕ ОТЕО И БРУТАЛНО СИЛОВАО ТАКСИСТА: Сада је одлучила да подели своје језиво искуство, "НАКОН НЕКОГ ВРЕМЕНА ПРЕСТАЛА САМ ДА ОСЕЋАМ БОЛ"
Ана је била дете кад је завршила као робиња.
Британка Ана Рустон отета је када јој имала 15 година. Њен отмичар, таксиста азијског порекла, наредних 13 година њен живот претворио је у пакао. Силовао је готово сваког дана, подводио, а четворо деце које је родила у том периоду продао је за новац.
ДА ЛИ ЈЕ ОВО НАЈЉУБАЗНИЈИ ЛОПОВ НА СВЕТУ? Погледајте снимак дрске пљачке коју је без блама извео, "Извините, хиљаду пута извините..." (ВИДЕО)
НАОРУЖАНА ЖЕНА УПАЛА У БОЛНИЦУ! Забарикадирала се у СОБИ за пацијенте, СПЕЦИЈАЛЦИ долазе на терен (ВИДЕО)
ФРАНЦУСКА ПРВА ДРЖАВА У СВЕТУ КОЈА ЈЕ ДОНЕЛА ОВАКВУ ОДЛУКУ: Ово је сада постало уставно право, А ТИЧЕ СЕ СВИХ ЖЕНА
Током заробљеништва, Ана је била принуђена да нужду врши у канти која се налазила у углу собе, а и данас, како је испричала за Дејли мирор, прогони је мирис белог лука јер је подсећа на човека који ју је злостављао.
У априлу 1987. године упознала је свог отмичара за ког се наводи да се зове само Малик. Био је добар и нежан према њој и одвео је кући да "упозна његове родитеље". Али онда је одбио да је врати кући и брутално је силовао. Тај тренутак био је почетак нечега што ће се претворити у више од деценије робства.
С обзиром на јако лоше односе које је имала са својом породицом, нико није ни пријавио њен нестанак.
- И даље могу да видим ту спаваћу собу, угао у коме сам се тресла од бола. Након неког времена престала сам да осећам бол, мислим да се моје тело угасило - каже Ана.
У својој књизи "Тајни роб", коју је написала јер су је терапеути тако саветовали, исричала је како је била држана под кључем и силована 13 године готово сваку ноћ.
Једини период када је Малик није тукао била је трудноћа, али нада да ће задржати бебу брзо је ишчезла када је Малик узео њеног првог сина. И друго троје деце које је родила током заточеништва, Малик је узео и дао другим паровима, како она каже, за новац. Ана Рустон, пре неколико година рекла је да се осећа као да су је власти изневериле јер нико није реаговао икао је више пута довођена у болницу са озбиљним повредама.
- Увек је било троје или четворо људи уз мене, па нисам могла да побегнем. Никада нисам одговарала докторима, само сам климала главом или одмахивала. Волела бих да је неко напустио собу па да сам могла да кажем докторима: "Треба ми помоћ, држе ме затворену,морам да побегнем". Али никада нису напуштали собу. Чак и када бих отишла у тоалет, они би стајали испред врата - рекла је Ана у разговору за "Радио 4".
Ана верује да људи нису желели да јој помогну јер су плашили да би могли бити оптужени за дискриминацију.
- Малик ме је облачио у традиционалну одећу какава се носи у земљи из које он потиче. Фарбао ме је косу у црно, терао ме је да носим мараму и спуштам главу. Када је говорио уместо мене, људи су мислили да је да је то ствар наше културе, па су се људи плашили да не буду оптужени за дискриминацију - каже Ана.
Једном је покушала да побегне, али је ухваћена, и претучена тако јако да јој никада више не падне на памет да покуша исто. Ипак, на бег се одлучила када јој је породица у којој је била заробљена саопштила да планирају да оду у Пакистан.
- Знала сам да ћу или убити себе или побећи јер сам знала да ће ме вероватно или каменовати или продати - каже Ана.
На врхунцу своје депресије, чак је покушала да се удави марамом. Успела је да помогне захваљујући једном здравственом раднику којој је дошао да је обиђе јер је тада имала свега четрдесетак килограма. Нашла је храбрости да му на парчету паприра напише да јој је потребна помоћ.
Момак је чекао испред куће и рекао јој да трчи кад чује да телефон зазвони трећи пут. Породица је била на молитви, а као мало када до тад, оставили су кључеве у брави, па је Ана могла да отвори варат и побегне у слободу.
Биле су јој потребне године да човеку који ју је спасио исприча шта јој се заправо догодило. Годинама након што је ослобођена, живи са њим, али увек се питала шта се десило да четворо деце коју је родила.
Извор: Србија Данас/Блиц/Милица Бајић/М.А.
