Берлински зид пао пре 35 година: Уједињена Немачка, крај Варшавског пакта и нови глобални поредак – историјска прекретница у модерној историји!

Берлински зид, један од кључних симбола Хладног рата, срушен је пре 35 година, 9. новембра 1989. године, што је био увод у уједињење Немачке, октобра наредне године.

Пад Берлинског зида није само довео до нестанка Немачке Демократске Републике, већ је покренуо историјске промене у Европи и свету, од распуштања источног Варшавског блока, па до распада Совјетског Савеза.

Зид је пао после великих протеста, а током његовог постојања, колико се зна, 5.075 особа је пребегло на Запад, док је 138 погинуло покушавајући бег.

Како је подељена Немачка
Савезници су Немачку, после издвајања источних делова (Померанија, Шлезија, Источна Пруска и друго) након пораза у Другом светском рату маја 1945. поделили на окупационе зоне.

Од британске, америчке и француске зоне образована је доцније Савезна република Немачка, док је совјетска окупациона зона постала Демократска република Немачка (Источна). Истоветна је била ситуација у граду Берлину.

Прва последица пада Берлинског зида новембра 1989. била је оно што Немци званично називају "поновно уједињење".

У стварности, било је то заправо присаједињење дотадашњег DDR-a Савезној Републици Немачкој.

Још крупнија последица пада Берлинског зида било је распуштање Варшавског пакта, окончано формално првог дана јула 1991.

Варшавски савез образован је маја 1955. као реакција на постојање НАТО (Северноатлантски савез) утемељеног априла 1949. године. Иако је по окончању Хладног рата било наговештаја да ће и западни блок бити распуштен то се није догодило.

Михаил Горбачов је тврдио да му је то обећано, али стварност је била другачија и све земље претходног совјетског блока увучене су у НАТО, чак и три прибалтичке републике распуштеног Совјетског Савеза.

Градња Берлинског зида започела је августа 1961. године, а његова укупна дужина била је 155 километара.

Бег из Источне Немачке
Зидом је требало да источни део града, претходно совјетска зона Берлина, физички буде одвојена од западног дела града, односно британске, америчке и француске зоне. Кључни циљ био је онемогућавање преласка становништва, заправо бежање из совјетске зоне пут Запада.

Уобичајено се сматра да је до 1961. са простора Источне Немачке, односно совјетске зоне на Запад прешло око 3,5 милиона грађана, од чега више од две трећине до 1952. године.

Источна Немачка је заправо све време била суочена са депопулацијом.

У време уједињења Немачке 1990. ту земљу је настањивало око 16 милиона становника, 1970. било их је 17 милиона, а 1950. више од 18 милиона.

Притом, власти Западне Немачке, односно званично Савезне Републике Немачке, сваког грађанина Источне Немачке, дакле Немачке демократске републике који би пребегао на Запад, награђивале су замашном финансијском подршком.

Шта је све довело до пада Берлинског зида
Више догађаја довело је до пада Берлинског зида пре 35 година, новембра 1989.

Пре свега, дугогодишњи неприкосновени лидер Источне Немачке (DDR) Ерих Хонекер, челник Партије социјалистичког јединства Немачке, изненада својевољно одлази са власти, после разговора са Михаилом Горбачовом.

Хонекер, који је по свему био чврсти присталица начела на којима се темељио режим земаља источног блока, суочивши се са новим тенденцијама за које се определио Горбачов, поднео је оставку 18. октобра 1989. што је тада изазвало запрепашћење.

Први крупни протести догодили су се у Лајпцигу 9. октобра, када се на улицама појавило чак 70.000 демонстранта.

Прекретница је била и чињеница да полиција, односно милиција, како се та служба звала у земљама источног блока, није реаговала и поред чињенице да је окупљање те врсте било нелегално и претходно је увек одлучно разбијано.

Нема никакве дилеме да је демонтирање источног блока започело у самом његовом средишту, односно у Москви.

Михаил Горбачов је извесно, одлучан да спроведе суштинске реформе, јасно ставио до знања "старој гарди" на челним местима у земљама источног блока да Москва неће подржати евентуалну употребу репресивних мера с циљем очувања, како је веровао, превазиђених режима.

Међутим, Гинтер Швабовски, представник Политбироа за јавност, медијима је пошто је то тело донело одлуку о слободи кретања, изјавио да она ступа на снагу одмах, што није одговарало истини.

То је био окидач. После његове изјаве, те вечери, 9. новембра, уследио је стампедо грађана Источне Немачке на Берлински зид.

Притом, припадници служби безбедности DDR, обезбеђење границе, нашавши се у потпуно новој ситуацији, суочени са својеврсном навалом грађана на граничне прелазе, у недостатку одговарајуће нове инструкције, одустају од чувања границе.

Био је то крај како самог Берлинског зида, тако убрзо и Немачке демократске републике, па и Варшавског пакта.

Талас промена однеће потом и самог Михаила Горбачова, па и Совјетски Савез.

Промене које је Горбачов покренуо претходно у Совјетском Савезу, познате као "перестројка" и "гласност", убрзо су се одразиле и на друге чланице совјетског блока.

Показаће се, мере које је он покренуо иако су реално донеле ослобађање у домену јавне речи, на економском пољу су имале негативне последице.

На простору Источне Европе реакције су биле различите.

У Мађарској је готово одмах почело "отопљавање". Истина, и претходно је власт у Будимпешти била у извесном смислу најлибералнија унутар тог блока, заслугом локалног челника Јаноша Кадара.

У Источној Немачкој промене су биле видне тек после повлачења Ериха Хонекера.

Већина источноевропских земаља у промене је заправо ушла под притиском и насупрот воље локалних елита.

У Чехословачкој, међутим, и као наслеђе Прашког пролећа, односно сећања на међуратну демократију у тој земљи, промене су одмах биле широко популарне.

Пољска је била специфична, а широко незадовољство које је у њој све време постојало довело је до масовног опозиционог покрета Солидарност, званично синдиката, у чему је огромну улогу имала римокатоличка црква.

Суочен са немогућом ситуацијом, у страху од могуће реакције Москве, попут оног што се 1956. догодило у Мађарској, односно 1968. у Чехословачкој, децембра 1981. генерал Војћех Јерузелски извршио је државни удар у Варшави и увео војну управу.

По паду Берлинског зида он је одмах мудро омогућио, и подржао, поступну транзицију ка демократији.

Мађарске власти лета 1989. године уклониле су жичане препреке које су деценијама стајале на граници са Аустријом, код Шопрона. Тада је представљено да је то једнократан догађај са наводно добросуседском намером.

Тадашњи председник владе у Будимпешти, Миклош Немет, нескривено опредељен за промене, донео је такву одлуку у склопу организације нечег што је названо "Паневропски пикник" управо на граници две земље. Било је то 19. августа 1989.

Организатор је био Ото фон Хабзбург, син последњег монарха Аустроугарске, цара и краља Карла, иначе дугогодишњи посланик Европског парламента, ког никада није напустила нада да ће Хабзбурзи поново имати важну улогу.

Отварање границе са Аустријом искористило је тада више стотина грађана DDR-a, да пребегне на Запад.

Тим поводом, немачки канцелар Хелмут Кол изјавио је да је "први камен Берлинског зида срушен у Мађарској.

Упркос првобитном саопштењу, Мађарска је већ наредног месеца потпуно отворила границе. То је надаље значило да је бег на Запад почео да добија масовне размере. До краја септембра око 30.000 Немаца побегло је преко Мађарске.

Пад Берлинског зида
Убрзо потом Михаил Горбачов 7. октобра борави у Берлину где јавно позива Ериха Хонекера на реформе.

Последице су убрзо биле видне на улицама Источне Немачке. Уследило је како повлачење Хонекера, тако масовни скупови широм Источне Немачке.

После масовних немира у Лајпцигу, два дана након што је Горбачов јавно прозвао Хонекера, када се окупило чак 70.000 демонстраната, непуних десет дана доцније, 18. октобра, Ерих Хонекер подноси оставку. Заменио га је Егон Кренц.

Уследило је 4. новембра окупљање око пола милиона демонстраната на Александерплацу, у Берлину.

Потом је 9. новембра Политбиро Партије социјалистичког јединства Немачке, који је предводио Егон Кренц, донео одлуку да се грађанима DDR-a допусти емигрирање. Та одлука је међутим ипак била условна, подразумевала је административне процедуре.

Извор:Тањуг