Због овога је Иван ИВ постао ИВАН ГРОЗНИ: БИО ЈЕ ПРВИ РУСКИ ЦАР, познат по суровости, имао је осам жена! (ВИДЕО)
Ко је био први цар Русије – Како је Иван ИВ постао Иван Грозни
Москвом се пронео глас да је цар Иван ИВ напустио град, али нико није знао где се он налази. Овога пута, његова пратња, која га иначе није испуштала из вида, остала је збуњена у дворцу, одговарајући на питања великаша и радозналаца, која су се у различитим формама сводила на једно једино питање "Где је цар Иван?"
Скоро месец дана је јако мали број људи знао где је цар. Након што је умрла његова "Царица Анастасија" 1560. године, цар Иван ИВ Васиљевич, који ће остати познатији по свом надимку Грозни, понашао се потпуно непредвидиво. Иако је на трону провео већ двадесетак година, његова владавина до смрти Анастасије Романовне била је далеко од лоше.
Иваново понашање, али и политички потези, након царичине смрти нагнали су многе великаше на мисао да би се новом завером и овај цар могао збацити са трона. Бољари су сматрали да би им боље било да на престолу седи цар који је подложнији њиховом утицају. Иван је добро знао да је његов опстанак у животу уско повезан са његовим останком на престолу.
Полицајка дала отказ због СЕ*СА НА ДУЖНОСТИ: Спавала са ЖРТВОМ! (ФОТО)
КАЋА ПРОДАЈЕ НЕВИНОСТ! Тинејџерка дала оглас, од почетне цене ће вам се завртети у глави! (ВИДЕО)
Он је добитник Нобелове награде за мир - Премијер Етиопије поручио: "Био сам војник, знам шта је рат!" (ВИДЕО)
Писмо цара народу руском
Трећег децембра 1564. године, у Москву су стигла два писма, послата из Александровскаје Слободе, града који је наредних неколико месеци био де фацто престоница Русије. Прво писмо било је намењено великашима (бољарима) и свештенству. У том писму, цар је на најгрубљи начин саопштио да је незадовољан њиховим понашањем, да земља врви од издајника и завереника, те да су они највећа претња царству. У другом, доста поетичнијем и нежнијем писму, упућеном становницима Москве, цар се пожалио на свој однос са црквом и великашима, те похвалио свој народ који је назвао најзаслужнијима за развој царства.
Круна и престо Ивана Грозног
Заједничко за оба писма, поред критика одређених друштвених слојева, била је и најава абдикације! Ова вест је царством одјекнула као бомба. Већина становништва је, попут цара, на бојаре гледала као на негативан, експлоататорски елемент руског друштва, вечно жељан власти.
Могућа абдикација цара за њих је значила само једно – нови талас сукоба, вероватно и грађанских ратова, за превласт међу великашима. Такви сукоби, већ много пута виђени кроз историју Русије, имали су једну константу – страдање обичног народа. Царево писмо у којима свештенике назива подмитљивцима, а великаше властохлепцима, многима је деловало као очајнички покушај поштеног цара да спасе царство. Већина је о свештеницима и великашима имала исто, или горе мишљење.
Притисак становништва на бојаре постајао је све већи и гласнији, а напетост у граду огромна. Москва је била на ивици побуне против великаша. На крају је на заједничком састанку бојара и свештенства договорено да нема другог решења до отићи Ивану ИВ на ноге и молити га да се врати на престо.
Најмање три месеца су трајали преговори између цара Ивана и представника великаша у Александровској Слободи. На крају, Иван је изашао као победник. Тражио је, и добио, апсолутну и неограничену власт, према којој је могао да осуди сваког кога би оптужио за нелојалност и да му заплени сву имовину. Бољари нису били ни свесни на шта су пристали. Црква је, са друге стране, изгубила улогу моралног царевог водича, а Иван је себе прогласио тумачем, али и егзекутором, Божије воље на земљи.
У фебруару 1565. Иван се вратио у Москву. Већина становништва је била задовољна, јер је повратак цара значио и повратак стабилности. Бољари су имали нешто мањи ниво одушевљености Ивановим повратком, али ни сањали нису какав се обрачун са њима спрема. Иван се спремао за погром великаша невиђених размера.
Бољарска голгота
Први корак који је морао да уради био је да створи војску, која ће и заиста бити његова. Извео је то скоро неприметно, кроз реформу државне управе. Нови начин унутрашње поделе територија, довео је до формирања одреда "Опречника", квазиполицијске јединице састављене од прекаљених војних ветерана, криминалаца, плаћеника и као и лудака разних врста, које је најчешће бирао сам цар.
Убрзо се видела и њихова стварна намена. Један по један, угледни бољари су губили главе, имања, породице, а они срећнији би прошли само са протеривањем из Москве, додуше уз неизбежну конфискацију имовине. Гушећи постојеће и непостојеће завере, цар је немилосрдно убијао, често и веома ритуално, водеће припаднике свештенства и бољара.
Број "Опречника" се само повећавао, а и њихов однос са Иваном је постајао све приснији. Иван је свој дворац преуредио тако да изгледа попут манастира, "Опречнике" је називао монасима, а себе њиховим игуманом.
Несрећнији су завршавали на мукама у инквизицијском стилу, које су најчешће имале неке библијске конотације. Кад год би имао времена, Иван би присуствовао мучењима и погубљењима не скривајући задовољство, а неретко би и својеручно кажњавао и кривце и "кривце". Они који су били опрезнији, побегли су пре него што би се њихово име нашло на списку за одстрел. Цара је посебно иритирало то што су бежали најчешће на страну непријатеља, што није било без последица у ратовима који ће уследити.
Убрзо, није било ниједне угледније куће у којој неко није настрадао у Ивановим "чисткама издајника". Бољу судбину нису доживели ни Иванови ближи и даљи рођаци, а скоро сваки од њих био је оптужен да спрема заверу против цара. Према записима тадашњих хроничара, које не треба узимати без резерве, Иван је наредио и да се сва његова ванбрачна деца, којих није било мало, погубе, јер није желио да неко од њих буде инструмент у рукама бољара.
Године које, пре свега британски, историчари називају "годинама рата против сопственог народа", имале су више карактер класних борби. Цар је ушао у необјављени рат против класе бољара, а поред силне окрутности и безобзирности са којом је поступао, није изгубио подршку широких, нижих, слојева.
Без сумње је да је Иван у својим чисткама отишао предалеко, чак и по средњевијековним стандардима, а дало би се дебатовати и о његовом психичком стању. Међутим, једна ствар се мора признати – план обрачуна са бојарима извео је перфектно, што је већ за неколико година имало и конкретну последицу – у Русији више није било дисонантних тонова.
Масакр у Новгороду
Период обрачуна са бољарима кулминирао је у 1570. године, када су до Ивана стигле вести о припреманој издаји великаша из Новгорода. Новгород, као и Кијев, био је старији град од Москве, те су његови становници често са висине гледали на Московљане. У великашким круговима, то је значило да, иако признају цареву власт у Москви, Новгородски великаши себе сматрају ипак посебнима, па и независнијима од осталих. Вероватно је то био разлог зашто су Новгородски великаши помислили да ће њихово дописивање са пољским краљем проћи некажњено. Када су та писма, у којима се и није говорило о конкретним политичким или војним плановима, дошла до цара, он се потрудио да од Новгорода направи примјер и за остале градове.
Споменик Ивану Грозном
На вечери приређеној у Митрополитовом двору, Иван је изнео разлог своје посете. Митрополит, свештеници, великаши и сви грађани Новгорода су криви за највећи грех – издају, а Иван, као Божији намесник на земљи, или барем у Русији, дошао је да их, у Божије име, казни. Сви присутни свештеници су одмах одведени у тамницу. Ујутру, Цар свих Руса, Иван Грозни, почео је да дели своју правду.
Неколико седмица, Новгород је био средиште пакла. Мушкарци, жене и деца су бесомучно убијани спаљивањем, сакаћењем или бацањем по неколико завезаних у хладну реку. Тамнице града су биле препуне затвореника који су умирали у најгорим мукама. Инквизицијским методама, некад у потрази за признањем, а некада и без тога, разуларени "Опречники" су људима секли руке и ноге, вадили очи, чупали ребра или их кували у кључалој води. Цар је, заједно са сином, седео на импровизованој позорници, издигнутој на централном тргу, и са уживањем подстицао своје војнике да буду још бруталнији!
Био је то један од највећих европских покоља у и иначе крвавом XVI веку, а конзервативне процене о страдалима се крећу од 5.000 до 25.000 људи. Такав ниво деструкције Новгородски крај ће поново доживети тек доласком Хитлерових трупа у XX веку.
Последњи рачун
Након Новгорода, ни један град није ни помислио да одржава везе са непријатељским земљама, ма како невине те везе биле. Иван је свој циљ постигао. Страхом је успео да успостави апсолутистичку власт, каква је мало где постојала и у време апсолутизма.
Али, "чистке" су по само царство имале негативне последице. Бољари, до тада кључни фактор при одбрани од освајача, били су већином побијени или протерани, или су се потпуно повукли из јавног живота. Опречници нису били толико вични ратовању против озбиљног непријатеља, као што су то били у пљачки и зверском убијању ненаоружаних. Ратови које је Иван водио на западу, неумитно су се претварали у катастрофу, а цар је убрзо и распустио Опречнике.
Иван је свој сурови обрачун са бољарима дуго припремао, а разлоге за њега треба тражити и у Ивановом детињству када је као сироче постао играчка бољара, који су преко њега владали царством, али и у политичкој идеји коју је заступао.
Један од главних узрока тако негативног имиџа који Иван има, пре свега на западу, највероватније јесте управо та политичка идеја, у којој је монархов основни циљ приграбити сву власт само за себе, а великаше, као и цркву, свести на пуке извршиоце монархове воље. Сличан сценарио могао је у свакој европској земљи отворити Пандорину кутију недаћа. Неки руски писци Ивана ИВ Грозног називају и "првом жртвом британске пропагандне машинерије".
Ипак, Иван је дефинитивно заслужио своје место међу зликовцима историје. Бруталност, али и обим, његових чистки биле су до тада незапамћени.
Неспорно је да је и његово психичко здравље било упитно, али је оно било условљено траумама које је Иван доживео.
На крају, Иван је рат против великаша заправо изгубио. Након низа трагедија, које су деценијама пратиле Иванову породицу, наследио га је син Фјодор, који је, поред благе нарави и изразите религиозности, по многим ауторима био и слабоуман. Главну власт у земљи имао је бољар – Борис Годунов, који ће петнаестак година након Иванове смрти 1584. и засести на руски трон. Тиме је Иванова династија Рјурикових, угашена.
Грозни, Страшни, Велики?
Изгледа да се назив Иван Грозни, који је настао вероватно у XIX веку, различито тумачи у Русији и изван ње. Док већина странаца надимак Грозни приписују његовим бруталним убиствима и чисткама, те му дају изразито негативну значење, чини се да је код Руса тај назив другачије тумачен, и односи се на страх који је Иван уливао непријатељима.
Вероватно је да би правилнији превод тог надимка био Иван Страшни, мада нису ретки списи који овог владара називају Иван Велики, највише због његових територијалних освајања, махом на истоку.
Шведска лекарка због Хандкеа ВРАЋА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА МИР!
НОЋНА МОРА НАЦИСТА чија тактика се и данас изучава: ЧОБАНИН са Урала сахранио 300 фашиста у Стаљинграду! (ВИДЕО)
Желели су да буду заједно до смрти и судбина је тако наместила: Растали су се на НАЈБОЛНИЈИ И НАЈТУЖНИЈИ НАЧИН
ЕРДОГАН БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ: Ево које светске лидере ОН НАЈВИШЕ ПОШТУЈЕ!
''РУСИЈА НЕ СМЕ ДА СЕ МЕША'' ПОМПЕО запретио, а онда му је шеф руске дипломатије ОДБРУСИО!
