ДА ТИ СЕ СЛЕДИ КРВ У ЖИЛАМА: Чланови овог БИЗАРНОГ племена пресвлаче, хране и воде у шетњу своје МРТВЕ (ВИДЕО)
Смрт је овде део духовног путовања: Торајци верују да дух остаје у близини тела и да жуди за пажњом најмилијих
Једне вечери, мало пре седам, Елизабет са острва Сулавеси повуче златну завесу с врата и оде у собу. Разговара са супругом и каже му да "имају госта издалека". Иза њених леђа потом се помаља најстарији син Џејми који улази у собу и неко време ћути.
ХОДОЧАСНИЦИ ЦЕЛОГ ЖИВОТА ШТЕДЕ ЗА ОВАЈ ПУТ: Како ће најмасовније окупљане изгледати ове године?
Да ли нам то ИЗ КИНЕ ПРЕТИ НОВИ ТАЛАС ЗАРАЗЕ: Забележен највећи дневни пораст броја оболелих још од марта
ЛЕК ЗА КОРОНУ СВЕ БЛИЖЕ: Американци започели масовно тестирање вакцине на 30.000 добровољаца
- Ево ти пиринча, тата. Ево ти и риба. Има и чилија - каже дечак. Његова мајка Елизабет затим каже "оцу да се пробуди јер је време за његову вечеру". Дирљив је то породични призор, каквих је на планету Земљи свакога дана безброј, с једним изузетком. Елизабетин муж, бивши службеник градског одељења за венчања, мртав је већ готово две недеље.
Петрус Сампе непомично лежи на дрвеном брачном кревету, испод покривача црвене боје навученог до укочене браде. Још неколико дана лежаће у овој кући на рубу града Рантепао, у забаченом делу острва Сулавеси у Индонезији.
Његова жена и деца разговараће с њим сваки пут када му доносе храну, четири пута дневно: доручак, ручак, вечеру и чај послеподне.
- То радимо зато што га волимо и толико поштујемо - каже други син Јоке.
- И пре смо јели заједно. Још је код куће, требали бисмо да га хранимо - каже Елизабет.
Умотани лешеви чувају се у најјужнијој соби тонгконана, традиционалној кући Тораја, где могу бити месецима, све док породица не уштеди довољно новца за достојанствен испраћај малином недуго након смрти подразумевају да тело неће иструнути, него ће се с временом мумифицирати.
Мирис у соби стога није ништа више од уобичајеног наговештаја сандаловине који се дискретно шири домом породице. На зиду изнад Петрусовог тела слика Исуса Христа с јагњетом у наручју, погледа скрушено упереног према тлу.
Четири дана после, након музичке почасти, хришћанске верске службе и вечере са свињетином, поврћем и рижом за више од стотину гостију, чланови породице подижу Петруса из кревета у сандук. Тај ће догађај забележити камерама паметних телефона. Осморо деце, родбина и пријатељи из суседства гуркају једни друге како би ухватили бољи поглед. Потом, Петрус ће остати у кући у ковчегу до сахране у децембру, још четири месеца. Његова ће жена до тада живети у кући с њим; овдашње породице следе стари обичај да никада мртву особу не остављају саму. До сахране ће га Елизабет и њена деца звати макулом - болесном особом.
- Верујемо да је, иако је отац макуле, његова душа и даље у кући - каже Јоке.
Тораја - људи из планине
Тораја су етничка група која живи у планинској регији острва Сулавеси, једанаестог по величини острва на свету, смештеног око 800 километара североисточно од Балија. Нико не зна тачно када је народ Тораја - преводи се као “људи из планине” или горштаци – започео са загробним свечаностима. Торајански језик записан је тек почетком 20. столећа, тако да је већина старих традиција још увек усмена. Тек недавно, третирањем дрвених фрагмената научници су открили да такве праксе датирају још из времена 9. столећа нове ере.
Тораја је номинално хришћанска – углавном протестантска, али и католичка – захваљујући утицају холандских мисионара.
Спојили традицију и хришћанство
Први колонијални бродови стигли су у данашњу Индонезију крајем 16. века, у потрази за мускатним орашчићем. Холанђанима је требало нешто више од 300 година да стигну до Тораја, па је као одговор на продор ислама по остатку острва на њихову територију успостављена је хришћанска енклава коју чине већином протестанти, али и римокатолици, у већински муслиманској земљи.
Премда је народ Тораје наклоњен ритуалима анимизма па код њих постоји веровање да осим људи и све што нема људски облик, као што су животиње, биљке, па чак и предмети и појаве имају дух и душу, више или мање успешно су своју традицију сљубили с хришћанством па готово сваки корак у погребним церемонијама прати молитва, читање из Матеја или Ивана и рецитација Господу.
Торајци су пригрлили нову веру, али су наставиле да практикују своје обичаје све до данас. Овај народ од малих ногу учи да прихвата смрт као деоницу животног пута, а кад члан породице умре, у складу са својим традиционалним науком Алук То Доло (Начин предака), лече га и негују као да је болестан.
Смрт је овде део духовног путовања: породице чувају мумифициране остатке својих покојника у својим домовима и, следећи традицију, позивају их да се свакодневно придруже обеду пре него што буду коначно сахрањени. Ови људи живе с лешевима својих најмилијих, нуткајући их храном, водом и цигаретама, јер верују да дух остаје у близини тела и жуди за пажњом и бригом најмилијих.
Умотани лешеви чувају се у најјужнијој соби тонгконана, традиционалној кући Тораја, јер пуја (небо) лежи у том смеру.
"Болесни" се у тој соби морају окренути према западу јер су у транзицији. А транзиција би могла потрајати неколико месеци, у неким случајевима и годинама, након што је особа удахнула последњи пут, све док породица не уштеди довољно новца за достојанствен испраћај.
Само је један култ овде подједнак култу смрти, а то је за Торајце бизон. И стога последњи дах првог жртвованог воденог бизона убијеног током церемоније рамбу означава службену смрт "болесне особе". И што више бивола буде жртвовано, брже ће душа пронаћи свој пут до неба. Предложени број жртвених бивола за сахране средњих каста је 24, а трошак погреба досеже више од 50.000 америчких долара за ниже касте и отприлике између 250.000 и 500.000 долара за више, што помаже разумевању зашто мртво тело може (а понекад и мора) тако дуго остати у породичној кући.
А када их на крају затворе у ковчег, посмртне остатке полажу у рупе избушене у високој, равној, вертикалној стени, затворене малим дрвеним вратима. На малим балконима са спољне стране, пак, монтирају тау тау лутке које представљају покојнике, али само у случају ако су током погребне церемоније жртвована 24 водена бивола. Но, ни у рупама у стени покојници не налазе мира. Одатле их чланови породице ваде уочи ритуала Ма’нене, у преводу чишћење мртвих.
Сваке године у августу Торајци своје мртве рођаке ископају, чисте и дотерују њихова лица и тела, облаче их у нову и чисту одећу, на лобање монтирају сунчане наочаре или шешир, па их у поворци зомбија прошетају градом, направе по који селфи с покојницима па их потом враћају у ковчеге
Куће као лађе
Сви ови ритуали одвијају се у фасцинантној сценографији. Села племена Тораја светски су познате визуре под заштитом УНЕСЦО-а и на попису заштићене светске културне баштине, с традиционалним кућама и крововима налик на брод – неки становници облик приписују роговима бизона – поређанима у два реда на широкој улици. Сви ти призори мамац су за неколико хиљада туриста који острво Сулавеси посете сваке године, али и бројне антропологе који желе показати западњацима непојмљиве обичаје.
Но, треба рећи и то да Торајци, када умиру вољене особе, не беже од туге. Али смрт за њих није зид од опеке, већ прозрачни вео који лепрша, баш као и традиција која не познаје значење синтагме "почивали у миру".
Баварска УВОДИ СТАНИЦЕ ЗА ТЕСТИРАЊЕ: Посебна правила за све путнике!
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО) ФСБ СПРЕЧИО ВЕЛИКУ ТРАГЕДИЈУ У МОСКВИ: Ликвидиран члан терористичке групе
ИСТОРИЈСКО ОТКРИЋЕ О НАШОЈ ПЛАНЕТИ: Фасцинантни догађаји од пре 800 милиона година ОДУЗИМАЈУ дах
КОРОНА СЕ ПОНОВО ШИРИ ЕВРОПОМ: Бројне земље враћају мере и уводе и СТРОГЕ КАЗНЕ
