ДЕЧАК-УБИЦА ПОЗНАТОМ НОВИНАРУ ОТКРИО СВОЈУ СТРАНУ ПРИЧЕ: "Заслужили су да их убијем! Први пут је било тешко, али сваки наредни је било лакше"

Већи део свог младог живота је Андрес Камило Романа (12) провео скупљајући отпад у сиромашним четвртима градића Квибодоа  у колумбијској регији Коко уз Тихи океан.

Није волео ићи у школу јер су га тамо малтретирали, већ је радије лутао улицама и пребирао по кантама тражећи било што вредно.

- Био је добар дечак. Напорно је радио - рекла је његова мајка Јакинта Романа за Телеграф.

- Никад није пао у искушење да се због лаке зараде прикључи некој насилној банди.

Миран дечак

Андрес и његова мајка прехрањивали су се тако што су рециклирали све што су могли сакупити, а најчешће су јели само пиринач и јаја. Његова мајка каже да је Андрес био миран дечак који је сањао да једнога дана оде у Канаду. Желео је видети снег и осетити хладноћу на својој кожи, али 2021. насмрт га је избола група тинејџера.

Андрес и двојица његових пријатеља, у старости од девет и 17 година, прешли су невидљиву границу територија банди. Оптужили су их да су супарничкој групи одавали осетљиве податке.

Тројицу дечака брутално су напали мачетом јер цена коју ћете платити ако залутате на непријатељски територију смрт.

- Андрес је преминуо од тешких повреда стомака. Растргали су га. Сигурно је јако патио - казала је његова мајка.

Баш као и многи градови Латинске Америке, Квибдо је на удару организованог криминала и банди те је једно од најнасилнијих места на свету. Има стопу убистава од 127 на 100.000 људи па је према глобалној лествици убистава на другом месту након Тијуане у Мексику.

Такође, више од половине жртава убистава у Квибду млађе је од 30 година, а многи од њих су деца.

Насиље банди

Према недавној студији коју је објавила Панамеричка здравствена организација, убиство је главни узрок смрти међу мушкарцима у старости од 10 до 24 године у Латинској Америци и на Карибима. То је такође други главни узрок смрти међу женама исте старости.

Канцеларија УН-а за дроге и криминал (УНОДЦ) каже да је већина ових убистава вероватно повезана с насиљем банди. Латинску Америку захватила је епидемија убистава, а стручњаци кажу да знају зашто је томе тако.

- Насиље и даље постоји широм Латинске Америке и Кариба због високих прихода и друштвене неједнакости - рекао је др Роберт Мугах, један од водећих светских стручњака за убиства.

- Висока незапосленост младих мушкараца и низ других структурних чиниоца повезаних с неповољним положајем младих људи у урбаним окружењима, неуједначеним приступом квалитетном образовању и смањеним приликама за нормалан живот такође су чиниоци који доприносе овако високој стопи насиља и убистава.

У Квибдоу су заробили три дечака и мучили их неколико сати. Прво су их осакатили, а онда и устрелили па њихова тиела бацили на улицу да их сви виде.

Светско жариште убистава

За дивно чудо, деветогодишњи Кристиан Давид Мена остао је жив упркос тешким повредама. Банда му је одсекла једну руку и имао је неколико рана од ватреног оружја на горњем делу тела. Оставили су га да умре, но стигао је полицији испричати што се догодило пре него што је након три дана ипак умро на операционом столу.

Глобално, стопе убистава драматично су пале током пандемије Covid-19, али како је свет излазио из карантина, број људи који су намерно убијени поновно је почео расти, посебно у Америци, која је и даље светско жариште убистава.

Бразил је земља с највише убица на планети у смислу апсолутних бројки (2022. године било их је 40.800), али Јамајка је земља с највећом стопом по глави становника (52,9 на 100.000 људи), а зараза убистава се шири. Чак и карипска острва попут Туркс и Каикоса, који се обично сматрају тропским рајем, пријављују повећан ниво насиља.

Једна од најстабилнијих земаља у регији, Костарика, такође бележи рекордан број убистава у последњих дванаест месеци.

Људи које убијем заслужују умрети

Генерација за генерацијом у Латинској Америци изложена је незамисливим нивоима насиља и многима је насиље постало начин живота.

Џони је плаћени убица - тзв. сикарио - у градићу Каукасиа у северној Колумбији. Имао је петнаест година кад га је 2013. упознао Метју Чарлс, репортер британског Телеграфа. Тада је већ две године био убица. Био је члан Заливског клана и стекао је репутацију једног од њихових најбољих људи.

Заливски клан је једна од највећих организираних криминалних група у земљи која, између осталог, тргује дрогом, људима и златом, али у Каукасији су заправо засебна држава.

Заливски клан и војска њихових плаћених убица успоставили су културу ћутања како би заштитили своје незаконите послове. То је град под опсадом у којем можете остати живи само ако ћутите и ништа не видите и не чујете.

Џони има 15 година, но изгледа млађе, а тај је његов изглед сасвим супротан његовим ужасним речима.

- Оно што радим не сматрам убиством - каже.

- Људи које убијем заслужују умрети.

Сикариоси, тј. плаћени убице, реагују и на најмање непоштовање ауторитета Заливског клана. То укључује убијање оних који неовлаштено продају дрогу, као и оних који одбијају платити изнуде и доушнике.

Изопачени морални кодекс

Сикариоси обављају послове друштвеног чишћења. Лопови, зависници о дрогама и припадници ЛГБТ заједнице најчешће су мете јер Заливски клан заједници намеће изопачени морални кодекс како би потврдио свој ауторитет.

Џони верује да је од њега исправно подржавати овакав састав криминалног управљања.

- Одржавамо ред -  каже Џони.

Баш попут Ковида, и зараза убистава најбрже се шири међу најрањивијом популацијом. То сиромаштво и друштвену искљученост искориштавају наоружане банде које се међусобно такмиче ко ће контролисати трговину људима и хватају рањиве тинејџере и регрутују их у своје редове.

- То је лов на лаки новац - каже Џони.

- Већина мале деце која се придруже је гладна и само желе зарадити за храну за своје породице.

Очајницима је насиље бег, а чланство у банди се доживљава као брзо решење за тај очај и неимаштину.

- То је излаз из света ништавила у којем одрастамо, а и лакше је повући окидач него читав дан црнчити за ситниш - каже Џони.

Постати гангстер доноси новац и моторе, обећава опстанак и статус.

- Постао сам неко ко ради као сикарио. Неко важан.

Кад је репортер Чарлс први пут видео Џонија, носио је скупе патике и дебели златни ланац, што је све набавио захваљујући лаком гангстерском новцу.

"Одрастали смо гладни"

- У мојој породици нисмо имали ништа. Одрастали смо гладни. Сећам се да до своје осме године нисам имао ни пар ципела - објашњава Џони.

- Кад сам видео да дечко моје сестре има новца, хтео сам бити део тога. Знао сам да је гангстер.

Џонијев криминални пут следи познати образац. Упознали су га с локалним заповедником Заливског клана и брзо је напредовао од доставе пакета и обављања малих послова до прикупљања новца од рекета и на крају убистава.

- Што ти више верују, то можеш више радити и више новца зарађујеш.

Џони је огорчен и љут. Огорчен је на свет јер му није пружио праведну прилику у животу.

- Никад нисам разумео зашто неки људи могу имати све, а други немају ништа.

Резултат таквог размишљања је и то што се чини да  Џони нема проблем с чином убијања.

- То је посао. Да ја то нисам учинио, неко други би. Радим то да зарадим новац. Сви морамо зарадити за живот - каже Џони.

За њега је убиство и неки облик освете. То је одмазда према свету који му је дао тако мало прилика.

- Нико не мари за мене. Нико ми није помогао кад нисам имао хране и обуће, па зашто бих онда марио за свет? Зашто бих марио за друштво које ме искључило?

Сикариоси често показују чудну мешавину наивности и храбрости, али Џони показује и дистанцираност која је очито скренула његов морални компас.

- Желим натерати људе да ме се боје. Желим моћ. Желим поштовање. Зар то не заслужујем?

"Прво убиство је тешко, али после постаје лакше"

Живот у Каукасији под контролом банди је јефтин. Сикариоси обично добијају плату између стотину и триста долара сваки месец.

- Први пут кад убијеш је тешко - каже Џони.

- Али сваки следећи пут је лакше. То је навала адреналина. То постаје завиност. Кључно је не размишљати о особи, већ о новцу.

Сикариоси не делују сами. Људе најчешће нападају с мотоцикла. Прва фаза је испитивање мете, што је посао који обављају посматрачи, обично мрежа тинејџера с мобилнима. На дан убиства проматрачи ће координисати акцију и обавестити "пилота" или возача који је задужен за бег не само где је мета, већ и где да се нађе с особом која скрива оружје.

Сикарио обично има оружје само онолико времена колико му је потребно да почини убиство. Пилот ће довести сикарија довољно близу места догађаја да идентификује мету. Сикарио ће запуцати из свог оружја и онда побећи те вратити пиштољ да га поновно сакрију. Такав је састав карактеристичан за убиства широм Латинске Америке.

Године 2015. Џони је ухапшен због убиства младића хомосексуалца. У затвору је провео неко кратко време и онда је пуштен. Показало се да је кључни сведок у његовом случају био лажан и оптужбе су одбачене. Није неуобичајено да полиција у Колумбији подметне доказе или плати лажне сведоке у покушају да дођу до осуђујуће пресуде.

Застрашујућа ароганција

Након што су га пустили на слободу, Џони је добио навику претећи се смешкати.

- Препаметан сам да би ме ухватили - каже.

- Знам да сам то учинио, они знају да сам то учинио, само они нису у стању обавити свој посао како треба.

То што је успешно измакао руци правде, код њега је подстакло застрашујућу ароганцију.

- Сада сам непобедив - каже.

Према подацима УНИЦЕФ-а, у Латинској Америци и на Карибима има више деце и тинејџера у затворима него било где другде у свету. Стопа затварања младих у тој регији је друга иза САД-а и готово три пута већа од светског просјека од 77 затворених младих на њих 100.000.

У центру за притвор младих у граду Монтериа на сјеверу Колумбије, смештено је 18 тинејџера. Има места и за много више, али затвор је тек недавно поновно отворен након што су га пре неколико година затворили због низа самоубистава.

Већина затвореника су сикариоси и чланови Заливског клана, баш попут Џонија

Није тако лако пуцати...

17-годишњи гангстер седи на поду и петља по рукама. Зове се Јорге и због убиства је осуђен на максимално допуштених осам година затвора за малолетника.

Након одслужене две године казне, и даље га муче ноћне море. Пуцање није тако лако као што се на први поглед чини, објашњава. Лак новац има последице.

- Нисам се могао помирити с оним што сам учинио. Плачем. Не спавам -каже.

Младе преступнике подстичу да започну с компчикованим  процесом саморефлексије. У једној вежби сликају маске за лице како би истражили свој идентитет, користећи боје како би приказали своју прошлост, садашњост и будућност.

- То што сам био у затвору натерало ме да добро размислим о својим поступцима и патњи коју сам проузроковао -  каже Јорге.

Моисес, његов 15-годишњи цимер из ћелије, слаже се.

- Напољу се осећаш великим, осећаш се важним. Не размишљаш ни о чему док те не ухвате и не затворе - каже.

- Новац је лак, но да ли се то дугорочно исплати? Сада мислим да не.

Тешко је знати говоре ли Јорге и његови колеге из затвора истину када тврде да су се променили. Потпуно су свесни да ће показивањем кајања и знакова успешне рехабилитације раније изаћи из затвора, па не чуди ако падну у искушење и лажу. Али Јорге показује знакове емоционалне зрелости које многи његови вршњаци не показују.

- Морам моћи опростити себи пре него што могу тражити опрост од других. Проузроковао сам много зла.

Џони  седи у прљавој хотелској соби и пише попис имена у бележницу. Он то назива пописом својих постигнућа, али свако име које напише, живот је који је одузео.

Током своје каријере криминалца Џони је убио више од 30 људи, али ни пет година након првог убиства не показује нимало срама ни кривице,

Цинкарош

- Нећу у затвор ни за једно од тих убистава -  каже он.

Наиме, 2017. Џони  је постигао договор с тужитељима и постао цинкарош, један од онаквих какве је убијао.

- Нисам имао избора. Био је то најлакши начин да их скинем с врата - каже.

Џонијева ароганција га је натерала да пркоси наредбама својих заповедника. Увидели су да га не могу контролисати и желели су га убити. Знајући да му нема спаса јер је за његову главу била расписана награда, одлучио се предати властима.

Рећи ће им све што зна у замену за имунитет од кривичног прогона, укључујући и имена свих својих жртава. Тужитељи су његову понуду прихватили након чега је ухапшена и осуђена читава једна ћелија Заливског клана.

Џони је провео готово пет година у програму заштите сведока и током тог времена успео је завршити средњу школу и пронаћи посао инжењера за телекомуникациону компанију. Ипак, живот полицијског доушника је усамљен.

- Не излазим пуно. Превише је опасно -  каже Џони

Десет година откако је први пут срео Џонија, репортеру Метјуу Чарлсу не чини се да се пуно променио јер још увијек показује јако мало знакова кајања.

- Учинио сам оно што сам учинио да покушам изградити будућност -  каже Џони.

- Желим ли да је живот другачији? Наравно да желим. Али сањарење не води никуда.

Многи од оних које је Џони помогао затворити, сада су опет на слободи. Због тога је пуно нервознији. Стално гледа преко рамена. Ипак, можда је најалармантније џонијево колебање у вези живота изван банде. Сада има 25 година, недавно је остао без посла и потреба за лаком зарадом се вратила.

- Живот ми није ништа дао. Уморан сам од борбе. Лакше је вратити се ономе што најбоље знам, убијању. У томе барем има новца.

Извор: Србија Данас/Јутарњи лист/Телеграф