ЕЛЕКТОРСКИ СИСТЕМ: Зашто је он неопходан за САД?
Електорски изборни систем трпи бројне критике, због наводног мањка демократичности. Овакав систем дозвољава могућност победе једног кандидата захваљујући броју освојених електорских а не директних гласова бирача, али са друге стране он такође одржава баланс на федералистичком темељу САД.
Чињенице говоре да је 45. председник САД Доналд Трамп убедљиво поразио свог противкандидата Хилари Клинтон захваљујући електорском систему и серији победа на северу земље у државама "Северних језера", Охају, Мичигену, Пенсилванији, Висконсину где је направио изненађење и успео да преузме државе на које су демократе чврсто рачунале (са делимичним изузетком Охаја). Истовремено, Трамп је убедљиво изгубио на "народном гласању", са разликом од готово 3 милиона гласова.
Сличне критике електорског система биле су присутне у америчкој јавности након победе 43. председника САД Џорџа Буша млађег, који је такође освојио мање гласова изашлих бирача од свог противкандидата Ала Гора, али је успео да дође до већине електора. Оваква ситуација се на председничким изборима збивала још три пута: 1824., 1876., 1888. године. Укидање електорског система би САД донело већи број проблема које сасвим сигурно „увећавање демократског легитимитета“ не би могло да анулира.
За разлику од времена када је електорски ситем и осмишљаван, данас не би биле најмање државе највећи губитници његовог укидања и увођења директног гласања за председничке кандидате.
Такозване "колебљиве државе", односно "свинг стејстс", данас уживају највећи бенефит свог положаја у постојећем изборном систему. Државе које гласају различито од избора до избора, за разлику од стабилно црвених (републиканских) и стабилно плавих (демократских) у време председничке изборне кампање постају поприште кључне политичке борбе.
Колорадо, Флорида, Ајова, Мичиген, Минесота, Охајо, Невада, Северна Каролина, Пенсилванија, Вирџинија, Висконсин државе су које кандидати месецима обилазе и где одржавају на десетина митинга, перформанса и локалних медијских наступа како би мотивисали бираче да их подрже и донесу кључну превагу.
Републикански кандидат често ни не посећује Калифорнију или Њу Јорк током изборне кампање знајући да тамо не може однети тријумф, слично као што демократски кандидати углавном не троше средства на кампању у „Библијском појасу“ на југоистоку САД. Изузетак представљају једино тектонске политичке промене попут победе Роналда Регана 1984. године у 49 од 50 америчких савезних држава.
Са изузетком Флориде која захваљујући превасходно свом развијеном финансијском, услужном, грађевинарском и туристичком сектору и Охаја који представља један од америчких центара информационо-технолошког, научног и агро-технолошког сектора, али и највећег произвођача пластике и гума у САД, друге колебљиве државе неретко су принуђене да се ослоне на политичке и друге субсидије које им се удељују са федералног нивоа.
САД већ деценијама живе на обалама Атлантског и Пацифичког океана. Најзначајнија привредна, али и културна активност одвија се на источној и западној обали. Државе које се налазе између често нису на видику федералних власти, крупних медија и немају онај ниво атрактивности неопходан за улагање финансијских средстава у производњу или у финансијске и шоу-бизнис секторе, какве имају Калифорнија и Њу Јорк.
Америка САЗНАЛА: Северна Кореја наставља да прави НУКЛЕАРНЕ БОМБЕ
Стога су председнички избори и "златни глас" који најчешће носе, њихов кључни политички капитал који их у коначници изједначава са богатијим и утицајнијим државама са којима заједно чине исту федерацију. У случају укидања електорског система и увођења директног избора, ове државе би драматично изгубиле на значају, постале би константна "Fly Овер Зоне", са исељавањем и девастацијом би се наставило убрзано и последице би се убрзо осетиле у целој држави.
Даље, укидање електорског система би поспешило ерозију и коначан распад двопартијског политичког система. Иако на први поглед делује да би укључивање нових партија на федералну политичку сцену поспешило демократизацију друштва, поледице би биле сасвим другачије. САД су једна од политички најстабилнијих држава. Иако у овој држави функционише огроман број политичких организација, само су се републиканци и демократе успели организовати на жељеном нивоу и наметнути као свенационалне политичке снаге.
Ипак, у обе партије функционише више различитих фракција, које повезују слагања само око фундаменталних принципа у вези функционисања америчког друштва. Тако, код републиканаца се политички ставови драстично разликују по питању спољне политике између неоконзервативаца и либертаријанаца. Код демократа пак, разлике у приступу социјалној политици уколико се упореде ставови центриста и праведника су дубоке.
На овај начин се тежиште друштвене дебате о бројним питањима смешта у два политичка гиганта који су идеолошки довољно различити да привлаче другачије социјалне слојеве, а опет довољно блиски да могу функционисати на Капитолу, како би постигли компромис када то од њих захтева потреба државотворности. Овим се сва она политичка нестабилност коју стварају опречни ставови о тако крупним питањима, апсорбује унутар политичких партија, уместо да се прелије на јавну сцену и тиме додатно оптерети друштво интерним поделама.
СРБИ ИЗ АМЕРИКЕ ПОСЛАЛИ ПИСМО ТРАМПУ: Имају ПЕТ захтева, а тичу се Косова и Метохије
У случају стварања нових политичких опција, било би неопходно формирати коалиционе владе, које би биле сачињене од различитих субјеката, што би темељно изменило америчку политичку културу и увело је у доба нестабилности, па чак и увођења института какви су САД непознати попут ванредних општих избора. И док се са овим феноменом мање сложене државе лакше носе, САД би биле далеко рањивије и подложније отварању социјалних ровова по бројним основама, који би довели до додатне поларизације друштва, која би водила континуитету сукоба и вероватно се окончала мање или више неконтролисаним урушавањем система.
Иако на први поглед тако делује, креирање система директног избора заправо не би допринело демократизацији политичке сцене САД. Напротив, оно би водило урбанизацији америчке политичке сцене на којој би постао доминантнији став креиран на либералној идеологији, што би водило још оштријем раслојавању и удаљавању традиционалистички оријентисаних друштвених слојева који би се осећали потпуно одбачено од стране управе сопствене државе, а напослетку и друштва, што би водило још радикалнијим сукобима и отварању подела за које се верује да су деценијама превазиђене.
Дакле, атипичност америчког политичког система, где је заиста могуће да кандидат не добије већину гласова изашлих грађана, а постане председник, аномалија је која проистиче из суштинске атипичности процеса настанка и развоја САД као политичког друштва.
И парадоксално, аномалија је која то друштво држи на окупу.
