ИГРА ЖИВАЦА ОД КОЈЕ СТРЕПИ СВЕТ: Шта је довело до НАПЕТОСТИ између Ирана, Саудијске Арабије и САД? (ФОТО/ВИДЕО)

На питање зашто је амерички председник одлучио развргнути споразум са Ираном најбоље одговара виц који већ пар година кружи интернетом: како наговорити Трампа да промени сијалицу? Реците му да ју је Обама поставио.

Након напада дроном на Абкаик у Саудијској Арабији, највеће светско постројење за прераду нафте, изгледало је као да је Блиски исток поновно на ивици рата. Чланови владе америчког председника Доналда Трампа директно су окривили Иран, Трамп је најавио да је Америка, попут пушке, "запета и спремна", али се потом примирио и објавио да чека да му Саудијци кажу шта желе даље да учини.

Када је државни секретар Мајк Помпео стигао у среду у Ријад, пет дана након напада, чак је и најагресивнији члан Трампове владе знатно ублажио своје ставове и најавио да Вашингтон и његови савезници трагају за "мирним решењем" ситуације. У позадини овог сложеног случаја, као и увек, налази се жестока битка Ирана и Саудијске Арабије за доминацију на Блиском Истоку, заливски хладни рат, у којем готово да и нема позитиваца.

Данашње растуће напетости почеле су пре нешто више од годину дана, када је Трамп у мају прошле године одлучио да се Америка једнострано повлачи из споразума о нуклеарном наоружању са Ираном, који је на три године колико-толико примирио тензије у регији. Споразум је склопила претходна америчка администрација, заједно са земљама чланицама Савета безбедности УН-а, Немачком и Европском унијом.

На питање зашто је амерички председник одлучио развргнути споразум са Ираном најбоље одговара виц који већ пар година кружи интернетом: како наговорити Трампа да промени сијалицу? Реците му да ју је Обама поставио.

Трамп је годинама критиковао споразум са Ираном, верујући да може да постигне бољи. Приликом изласка из споразума најавио је како ће пронаћи "стварно, свеобухватно и трајно решење" које би требало да спречи Иран да развије нуклеарно оружје. Наметнуо је санкције Ирану, верујући да ће Техеран тиме присилити да се врати за преговарачки сто и пристане на уступке које би потом могао да приказује као свој велики спољнополитички успех, но та стратегија му се обила о главу.

Иран је након америчког повлачења из споразума почео да се понаша све агресивније у региону, вероватно да би демонстрирао предности мировног споразума, али и како би обезбедио да у будућим преговорима напуштени споразум буде тек полазна тачка, минимум испод којег се не иде.

Већину своје агресије Иран је усмерио на највећег регионалног супарника, уједно и најоданијег америчког савезника у региону, Саудијску Арабију. Иранци су одлучили да Саудијце ударе тамо где их највише боли и где ће цео свет осетити последице - производњу нафте.

У мају ове године неидентификовани нападачи саботирали су четири нафтна танкера у Оманском заливу, од којих су два била у власништву "Арамка", саудијске државне нафтне компаније. Према извештају Уједињених нација, напад су одрадиле изразито добро обучене и обавештене снаге.

Танкери су саботирани стручно, са хируршком прецизношћу. Магнетне мине постављене су на делове оплате поред погонских механизама, на месту где неће узроковати ни цурење нафте нити потонуће брода. Нападачи су знали тачне нацрте бродова, разумели се у машинство, били довољно добро обучени да бродовима приђу без откривања своје присутности и побегну на безбедно пре него што су експлозије затресле бродове.

За собом нису оставили никакве доказе, али истрага УН-а закључила је да је напад "морао да буде спонзорисан од стране неке државе”. Иако се вероватно радило о иранским специјалцима, што су тврдили и Вашингтон и Саудијска Арабија, Техеран је задржао довољну дистанцу да напада да може да негира било какву умешаност.

САД је одговорио слањем додатних 1.500 војника у Персијски залив, заједно са извиђачким летелицама, ратним авионима, војним инжењерима и другим снагама. Но, месец дана касније нападнута су још два танкера, поновно без икаквих доказа о томе ко су нападачи.

Убрзо је дошло и до директног сукоба америчких и иранских војних ресурса, када је против-ваздушна одбрана Иранске револуционарне гарде срушила најмодернији амерички извиђачки дрон "Глобал Hawk" у Ормуском мореузу.

Трамп је дан касније тврдио да је све било спремно за одмазду, авио нападе на иранска војна постројења, али да је напад отказао у последњем тренутку, десет минута пре планираног почетка, јер су му војни званичници рекли да би у нападима погинуло до 150 људи. Одмазда је дан касније изведена у облику сајбер напада, без људских жртава.

Да ли је Трамп стварно био забринут због губитака људских живота, никад нећемо сазнати. Врло вероватно су му званичници Пентагона јасно дали до знања да би ваздушни напади довели до ескалације сукоба из којег би тешко изашли као победници. Такву су поруку вероватно читали и у Техерану: Трамп када прети, блефира.

Саудијска Арабија на папиру је изузетно моћна војна сила, са трећим највећим војним буџетом на свету, иза САД-а и Кине. Али, у пракси се показала као папирни тигар. Рат у Јемену против Хутија, који су уз подршку Ирана свргнули просаудијског председника, траје од 2015. године, а стручњаци су га прогласили “вишегодишњим патом”.

Уз све своје оружје и војну технологију, Хути су укопани у својим позицијама. Кампања ваздушних удара и локалне борбе проузроковале су једну од тренутно највећих хуманитарних катастрофа, а УН упозорава да обе стране вероватно чине ратне злочине. На саудијској страни налазе се и амерички и британски војници, који асистирају у командним центрима за ваздушне нападе, али Хутији су свеједно у стању да изведу ваздушне ударе на циљеве у Саудијској Арабији, попут цивилних авио лука.

Иран Хутијима пружа војну помоћ, доставља оружје и подржава их колико може. Удари на Саудијску Арабију које Хути спроводе испуњавају иранске стратешке циљеве, а највероватније су послужили и као практичан алиби за напад на Абкаик, који готово сигурно није лансиран из Јемена. Хути су спремно преузели одговорност, представљајући се тиме као кредибилнија војна сила него што стварно јесу, додатно срамотећи саудијску војску, а Ирану су дали све што му треба да пред међународном заједницом може да тврди како са нападима нема никакве везе.

У директном сукобу Саудијске Арабије и Ирана војни аналитичари тврде да "не би било победника". Иран има двоструко више војника од Саудијаца, али ирански авиони су стари и очајнички им треба модернизација. Са друге стране, Иранска револуционарна гарда оставља утисак знатно боље организоване војске, и много боље мотивисане. Саудијском Арабијом влада непотизам, и на одговорне позиције се постављају одани и подобни, а не способни, што се види и на учинку њених војних снага.

САД нема више озбиљне резерве пешадије коју би могле да пошаљу у сукоб - већина америчких војних дивизија изморена је годинама ратова и мировних акција у Ираку и Авганистану. Без "чизама на тлу" нема ни контроле територија, а Иран би вероватно био у стању да одбије било какав покушај инвазије. Сукоб би се тиме свео на препуцавање ваздушним и ракетним нападима, у којима би највећа жртва било светско тржиште енергената. Кроз Ормушки мореуз, између Ирана и Саудијске Арабије, пролази петина светске производње нафте.

Иран има на располагању дословно хиљаде ракета, којима би могао да гађа нафтна постројења, војне базе, укључујући и америчке базе на територији Саудијске Арабије, те густо насељене градове. Саудијска Арабија има стотинак ракета, кинеске производње, и доста слабу противракетну одбрану, као што су показали и напади на Абкаик.

Директни сукоб узроковао би тешке економске губитке Саудијској Арабији, вероватно потпуно разоткрио њену војску као тигра од папира, а америчке губитке - авиона или војника у базама - Трамп би јако тешко оправдао пред домаћом јавности. Ни Трамп нити Саудијци, дакле, ратом не могу добити ништа, док ирански вође верују да немају шта да изгубе.

Санкције које је САД наметнуо Ирану, и за које притиска све своје савезнике да их се придржавају, жестоко су погодиле иранску економију, зависну о извоз нафте, до те мере да је инфлација већ достигла 40 одсто. Ирану хитно треба успех, пре него што економски утицај на његове грађане почне озбиљно да љуља подршку режиму. За Иран, који такође вероватно не жели рат, отворени би сукоб најизгледније био кохезивни елемент за његове грађане, док би готово сигурно пољуљао и Трампа и ал-Саудије.

Након напада врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хаменеи није ни речју поменуо сам напад, али јасно је дао до знања који су његови услови за било какве преговоре са САД.

- Ако Америка повуче своје речи и врати се нуклеарном споразуму, који су прекршили, смеју да учествују у састанцима са потписницима споразума - рекао је Хаменеи. Преведено, ако се Трамп поспе пепелом сме да седи у ћошку.

Иран својим понашањем игра опасну игру, ходајући по самој граници допустивог, коцкајући се да ће на крају тиме подстаћи међународну заједницу да присили САД и Саудијску Арабију на постизање дипломатског решења, те да друга страна има више да изгуби.

Када је Трамп припретио "запетим" америчким оружјем, Иранци су одлучили да прокажу његов блеф и запрете "отвореним ратом" у случају било какве одмазде за напад за који не преузимају одговорност. Министар спољних послова Ирана Џавад Зариф у четвртак је затражио да Ријад сместа објави доказе на основу којих тврде да је напад изведен из Ирана, а одбио је да понуди било какве доказе да су га извели Хути уз врло логично објашњење:

- Не могу знати да су га они извели јер сам само чуо њихову изјаву. Знам да га ми нисмо извели. Знам да су они изјавили да су га извели. Терет доказа је, стога, на Саудијцима и САД-у.

Трамп је од министарства финансија за сада затражио додатне санкције против Ирана, што би могао да буде знак да су се ирански вође ипак прерачунале. Али, учинити Иран још очајнијим само подиже опасност да ће га гурнути преко ивице. Без повратка за преговарачки сто, Ирану не преостају друге опције осим даље прикривене агресије против Саудијске Арабије и америчких интереса у региону, што Саудијци, чини се, желе да избегну по сваку цену.

Помпеов позив на "мирно решење" могао би да буде апел за повратак у преговоре, али ту ће се све стране суочити са новим проблемом за који су у потпуности саме криве - ни једној се страни више не може веровати.

На путу за Саудијску Арабију Помпео је напао новинаре што преносе изјаву Хута о преузимању одговорности. - Не бисте смели да пишете 'Хути су рекли', већ 'познати лажљивци Хути су рекли следеће' . рекао је Помпео, несвестан ироније својих речи.

Председник Трамп већ је у марту ове године прешао границу од 10.000 лажи изговорених у свом мандату, а након тог датума дневни просек лажних и заваравајућих тврдњи порастао је са 13 на 20. Његова склоност лагању иде толико далеко да није прихватио да је грешком навео Алабаму као једну од савезних држава којима прети ураган "Доријан", већ је маркером доцртао круг на званичну мапу претње урагана како би обухватио и Алабаму.

Иран је, са друге стране, такође држава без озбиљног кредибилитета у међународним односима. Техеран је писмено обећао Гибралтару да нафтни танкер "Граце 1" неће прекршити санкције ЕУ против Сирије и превести нафту у сиријску рафинерију, што је био предуслов да Гибралтар ослободи заплењени танкер 15. августа. Три недеље касније, сателити су усликали "Граце 1" испред сиријске луке Тартус.

Саудијске власти такође се нису исказале, својим понашањем након убиства новинара Џамала Кашогија у саудијској амбасади у Турској. Званична прича владе мењала се готово свакодневно, како су појављивали нови докази, а на крају су жртвовани сви учесници убиства како би се заштитио највероватнији наручилац, принц и де фацто владар Саудијске Арабије Мухамед Бин Салман.

Међународна дипломатија зависи од кредибилитета и поверења, валути која хронично недостаје и Трампу, и Бин Салману и Алију Хаменеију. Последњи споразум, у којем је учествовала и ЕУ и све чланице Савета безбедности, представљао је покушај да се учествовањем више страна са различитим интересима у региону обезбеди кредибилност која би изостала у билатералним договорима, али Трамп је немуштим, једностраним потезом знатно ослабио кредибилност таквих решења у будућности.

Упркос напетостима, тренутно стање на Блиском истоку за сада се ипак креће у смеру дипломатије. Горуће је питање може ли знатно ослабљени мировни процес вођа без међусобног поверења довести до резултата пре него што Иран направи погрешан корак у својем плесу по ивици, који би одмазду и потпуни рат учинио неизбежним.

БОНУС ВИДЕО: ТЕМЕЉ БЕЗБЕДНОСТИ САД: Ове невероватне могућности пружа "НУКЛЕРАНА ТРИЈАДА" (ВИДЕО)