БРУТАЛНА ИСПОВЕСТ: Највише жалим што сам усвојила то дете и што је нисам вратила у дом

"Пре неколико недеља супруг Роберт и ја посетили смо нашу усвојену ћерку, Луис, данас стару 36 година. Изгледала је добро, сигурно и задовољно. Надали смо се да ће нам махнути кад смо одлазили, али она је само затворила врата и отишла", почиње своју причу Мег Хендерсон, која је усвојила троје деце. Њено средње дете, Луис болује од аутизма.

Каже, иако смо муж и ја уз њу откако зна за себе, иако добија сву стручну помоћ, она уопште нема никакву повезаност с нама. Није способна за то. "Недељу дана након што умремо, она нас се уопште неће сећати", каже Мег и додаје како им то изнова слама срце.

НАЈГОРА МАЈКА НА СВЕТУ: Правила се да има само двоје деце, а онда је откривена страшна истина

"Недавно јој је запела за око фотографија на нашем зиду. 'Овај човек ми изгледа познато' рекла је, а ми смо се блесаво понадали и питали ко је то. Она је само слегнула рамена. Њен деда јој значи колико и особа коју је јуче видела на телевизији" описује Мег за Дејли Мејл.

Њено троје деце је усвојено. Након пола живота што се бринемо о њима, уистину могу да кажем - они су различити. Не мање вољени, али различити од биолошке деце. Они и њихове нове породице увек живе испод сене њихових прошлих живота. Неке од тих сена су трајне и често носе дубоке мрачне тајне.

Прво смо усвојили Еуана. Он је дошао с "добрим" сенама. Прекрасно дете и с њим смо уживали две године. Онда смо усвојили сестре Луис и Марион. Оне су дошле из породице у којој је злостављање била рутина. Све што су нам рекли у социјалној служби да је Луис мало узнемирена након године дана у дому. Али да се то све да излечити таблетом. Па не би нас ваљда лагали?! Отпочетка смо истицали како не можемо да се бринемо о детету с инвалидитетом. Не да не желимо да бринемо, него једноставно не можемо. Знали смо своја ограничења.

Да ли је ово најгора мајка на свету: Она је казнила дете на најбруталнији начин! (ВИДЕО)

Убрзо, живот је постао пакао. Луис је била хиперактивна. Не немирна, него хиперактивна. Мало је спавала што је значило да су сви мало спавали. Није причала него урлала. Дан и ноћ. Није знала сама у WC, красте је чачкала све док нису прокрвариле и нападала је све што се креће. Ударала је главом о зидове. Њој је требала рутина, али сва рутина нестала је онога дана када је она дошла у нашу породицу. Знала сам да ће бити исцрпљујуће, али ово је било више од тога. Све нас је погодило, али највише ме пече савест због сина. Ми смо имали избор, Марион је била Луисина биолошка сестра, али њеним усвајањем Еуаново детињство се завршило.

Упорно смо испитивали социјалну службу да ли је можда аутистична, и је ли доживела какву повреду мозга. Тек након пет година коначно смо дошли до документације у којој је писало како је током три дана зверски млатио мамим дечко јер није хтела да га зове "тата". Били смо ужаснути, бесни и растужили смо се над свиме што је прошла. Ипак барем смо имали објашњење за њене проблеме. А и након тога није долазило у обзир да ју напустимо. Па како бисмо могли?

НАЈУКЛЕТИЈЕ МЕСТО У ЕВРОПИ: Овде се деца рађају са два срца и три крила! (ВИДЕО)

Полако, током година смо напредовали. И даље нас није гледала у очи, али се смирила. Ипак све је поново постао пакао када је почео пубертет. Тада смо открили још једну тајну коју су нам "заборавили" споменути у социјалној служби – њена породица била је препуна психичких болесника. И њој је дијагнозирана психоза. Одједном смо се упитали да ли је сва наша мука била узалудна. И дошли до језивог закључка да јесте, губитак времена воље и труда које смо могли да уложимо у наше друго двоје деце, која су фактички одрастала запостављана.

Коначно смо је сместили у дом када је имала 16. Сваки пут када смо одлазили од ње, била сам у сузама и молила мужа да се врати да одемо заједно кући. Али знала сам да нема смисла. Она је данас музичарка и нема никакав однос са сестром. Нити може, Луис заборавља људе готово у тренутку. Не можемо да вратимо Еуану и Марион све оне године. И данас у животу жалим само због две свари.

Прва је што нисам била с мамом када је преминула. Али знала је да је волим, тако да ми је то тек друго највеће жаљење. Усвајање Луис и то што сам је задржала – највеће. И то је истина.