ИЗМЕЂУ ЗАКУЛИСНИХ ИГАРА И НЕПОВРАТНИХ ПРОЦЕСА: Може ли америчка постизборна криза да прерасте у државни удар?
У политичкој партији шаха после председничких избора у САД-у главну реч у крајњој варијанти могли би да воде Трампови људи
Када је Доналд Трамп пре четири године освојио председничке изборе шокирао је своје противнике који су били уверени да ће САД добити прву председницу, Хилари Клинтон. Данас када се чини да би САД могле добити прву жену на функцији потпредседнице, Камалу Харис, видимо до које мере либерални медији то сматрају прекретницом у историји америчке политике док у исто време остатак света, нарочито Европа, гледа то све помало у чуду јер ако је то потврда стања демократије онда и једна Хрватска може САД-у одржати лекцију пошто су имали жену и на функцији премијерке и председнице.
Камала Харис је пак, по свему судећи, особа која своју политичку каријеру гради на опортунизму - јако добро зна шта је тренутно у либералној политици "ин" и то ће манифестовати. Заправо не треба превише ни да се труди пошто ће медији од ње створити либерални култ личности без обзира шта чинила.
ГАСТРОЕНТЕРОЛОГ УПОЗОРАВА: Можете направити опасну грешку ако узимате пробиотик уз антибиотик
ОНИ ЋЕ ПРВИ ДОБИТИ РУСКУ ВАКЦИНУ У ЕВРОПИ: Комшије следеће недеље набављају "Спутњик В"
ПОЧЕО ОБРАЧУН СА ПОБУЊЕНИЦИМА: Поново ће се активирати успавано ратиште
Изгледа као да је стара стратегија припремљена за Хилари Клинтон сада у фази активне имплементације (зато се у медијима она спомиње и чешће од самог Бајдена), али "славље" је пре 4 године покварио Доналд Трамп својом неочекиваном победом. Многи су одахнули када се испоставило да ове изборе ипак губи. Но, може ли Трамп да поквари два славља у низу? Може да покуша, али оно што би притом морао да учини заправо је нешто што сваким следећим даном можемо све више називати - државним ударом.
Већ смо месецима знали да Трамп неће признати пораз у случају да буде поражен - то је он сам истакао у више наврата. Неки су то одбацили као део Трампове персоне истичући да би било чудно чути Трампа да призна пораз или пак неком другом честита победу. Да, то Трампово порицање пораза могло би бити део његовог "имиџа", али можда и нешто више. Наравно, све ће зависити од тога колико је републиканаца заиста спремно да ускочи на тај његов "воз" који свакако води према америчком државном удару - у најмању руку демократе ће га тако назвати.
Постоји неколико теорија о актуелним догађањима у САД-у. Једна нам казује да Трамп заиста планира задржати власт по сваку цену, одричући се и демократског поретка ако треба. Друга, која још увек звучи донекле реалније, претпоставља да Трамп све ово изводи како би себи осигурао што бољи излазак. Није тајна да га многи "чекају" пред Белом кућом, укључујући и пореске инспекторе који би према њему могли бити поприлично оштри. Али Трамп је свестан да још увек има довољну полугу моћи којом може себи да осигура што боље услове након Беле куће. Другим речима, не би чудило да су управо у току преговори око његовог изласка у замену за некакав преференцијални статус.
Али, рећи ће неки, шта ако је Трамп заиста освојио изборе, односно шта ако су исти покрадени у корист демократа? То може и не мора бити тачно (упркос одређеном броју неправилности ипак се чини да није), али у овој фази то већ престаје да буде толико битно што је опет врло типично за америчку поларизујућу политику. Сетимо се само свих афера и политичких сукоба који су постали изузетно важни иако су прерасли ону иницијалну фазу "је ли истина или није"! Кад нешто оде довољно далеко у медијском дискурсу добија један нови живот, додатну енергију која ће то питање водити даље независно од истине. Погледајмо само причу о Трамповом "дослуху" с Русијом, или опет - с друге стране - питање имејлова бивше државне секретарке Хилари Клинтон у вези са инцидентом у Бенгазију где је 11. септембра 2012. убијен амерички амбасадор Џон Кристофер Стивенс. Такве приче постају део политичког обрачуна и у једном тренутку се више нико не пита шта је с истином, почетком... Постаје крајње небитно.
Овде поново имамо такву причу. Свима је јасно да нити ће Трамп доказати изборну превару нити ће Бајденови доказати да је све било савршено и легално. То је неписана природа избора и добар део функционисања демократије своди се на то да друга страна буде вољна да призна пораз када је он очигледан. У случају ових избора догодило се то да су обојица заправо била близу, барем када је реч о пресудним савезним државама (иако је Бајден добио неколико милиона гласова више ако се гледа на националном нивоу), али за очекивати је да Трамп не би признао пораз чак и да је разлика била пуно већа.
Ипак, демократе су се надале великој разлици пошто би им то била прва линија одбране од Трамповог негирања. Друга линија надања била је да ће већина републиканаца окренути леђа Трампу и његовом "сулудом" негирању изборног резултата. Али дани пролазе и заправо тек мањи број републиканаца се отворено успротивио Трампу, а и то су већином они који су и до сада били против њега, рецимо Мит Ромни.
Демократе су биле уверене да ће људи око њега бити "глас разума", људи као што су потпредседник Мајк Пенс, државни секретар Мајк Помпео... Али то се није догодило. Помпео је многе изненадио када је скоро поручио да ће се догодити глатка транзиција - у други Трампов мандат.
То је било поприлично неочекивано. Потенцијални пучиста Помпео? Али многе је још и више шокирала вест да шеф републиканаца у Сенату, Мич MekKonel, сматра да Трамп има право да покуша да оспори изборни резултат. Чињеница јесте да MekKonel слови за прекаљеног институционалисту, зато су многи толико изненађени. Но, док неки држе да се републиканска странка спрема да подржи Трампов потенцијални државни удар, можда ипак не треба тако нагло доносити велике претпоставке. Да, MekKonel је подржао Трампа, али иза те подршке више се крије типично политиканство, а не нека искрена жеља за новим Трамповим мандатом.
Наиме, уз ове председничке изборе, који су главна медијска сензација, одржани су и избори за Конгрес, а то је нешто што MekKonel можда још пажљивије прати јер је трка крајње неизвесна! Анкете су и по овом питању потпуно промашиле прогнозорајући како ће демократе повећати вођство у доњем дому Конгреса, али и преузети већину у горњем дому, односно Сенату. То се ипак није догодило, штавише, чини се да ће републиканци задржати контролу над Сенатом, а то је за њих од велике важности јер би то значило да чак и ако демократе поставе свог председника он ће бити поприлично ограничен у политичком смислу јер га у Сенату могу блокирати "на сваком кораку" (односно председник би постао тзв. "хроми патак").
Какве то везе има са чињеницом да MekKonel подржава право Трампа да покуша са оспоравањем избора? Има везе јер се тесна борба води и за Сенат. Наиме, у савезној држави Џорџији ће се 5. јануара поновити избори за Сенат - на реду су две борбе, између републиканца Дејвида Пердјуа и демократе Џона Ософа, а друга између републиканке Кели Лоуфлер и демократе Рафаела Ворнока. Очекује се тесна борба, а MekKonel је свестан да ће излазност бити далеко мања него код председничких избора. Исто тако зна да ће победу однети она страна која буде била више у стању да мотивише своју базу да изађе на изборе за сенаторе, а од ових избора у Џорџији могло би да зависи ко ће контролисати амерички Сенат.
MekKonel дефинитивно није "Трамписта", али из историје, нарочито европске, знамо како неке ствари могу постати део већег процеса чак и ако иницијална жеља није таква. Другим речима - MekKonel у свом настојању да задржи власт у Сенату можда чак и нехотице помаже могућност државног удара у САД-у.
Како би то изгледало у пракси? Рецимо да Трампов тим и читава армија адвоката успеју да пронађу довољно неправилности у савезним државама где је Бајден преокренуо резултат у своју корист - Мичиген, Висконсин, Пенсилванија, Невада... Шта онда? Би ли се ишло на поновљене изборе? Сигурно да не би. Наиме, реч је о савезним државама у којима су на власти демократе, а амерички изборни закон је електорски - у преводу то значи да ће ове савезне државе, шта год да се деси (или открије), послати унапред дефинисан број електорских гласова за победника, у овом случају Бајдена. Ко се онда бави изборном преваром ако је исте било? Конгрес, али процес према којем би Конгрес требало да распетља ту ситуацију је крајње компликован те чак постоје и разне интерпретације по том питању.
Дакле, у крајњој линији могло би се рећи да САД-у потенцијално прети државни удар с једне и с друге стране! Може ли до тога доћи? Све је могуће ако пођемо од претпоставке да процеси могу добити властиту аутономију попут домина које руше једна другу, али то би значило да би америчка политичка класа "пуцала сама себи у ногу", а никако не изгледа да је иста спремна на тако нешто. Пуно је лакше замислити сценарио у којем ће се цела криза решити иза кулиса како би сви вукови били сити, а све овце, или барем велика већина, на броју.
