ОПЕРАЦИЈА КОЈА СЕ ПАМТИ: Мосад је на генијалан начин преварио Французе и украо план мотора борбених авиона
Цела операција је изведена преко Швајцарске
Годинама је Израел у ваздухопловној индустрији тесно сарађивао са Француском и углавном захваљујући израелском партнеру, фирма Дасаулт (Авионс Марцел Dassault) је развила свој чувени Мираж III . У муњевитом шестодневном рату 1967. године израелски "Мираж" (Мираге III ЦЈ) су се показали изузетно ефикасним борбеним авионима тог времена.
УПОРЕДИЛИ ИХ СА РУСКИМ РУЛЕТОМ: Творци Спутњика В траже извињење од Европске агенције за лекове
СВИМА ТЕЧЕ ВОДА НА УСТА: Давор (33) "запалио" далеку Камбоџу, одушевљење ћевапчићима не престаје (ФОТО)
ТИХАНОВСКА КУЈЕ НОВИ ПЛАН: Очекује велику помоћ са Запада, открила је и свој коначни циљ
Због тог јунског рата Председник Де Гол је тада забранио фирими Дасаулт да испоручи Израелу модерне ловце-бомбардере Мираж-5, који су били израђени специјално по поруџбини Израела и већ су били плаћени. Реализацију уговора онемогућила је француска влада, због уведеног ембарга, који се у потпуности односи на војну опрему и наоружања за Израел.
Због уведеног ембарга и потребе за авионима и авионским моторима израелска влада донела је одлуку о производњи змаја авиона и мотора за постојеће мираже.
Израелци су имали велики проблем да надокнаде губитке од преко изгубљених 60 авиона. Како су у настајању авиона Мираж 5, већ били кооперанти, и поседовали одређену документацију за змај авиона, остао је проблем погонске групе.
Тајној служби Мосад дат је налог да прибаве документацију за мотор Снецма Атар 09Ц који су требали корстити израелски миражи (Рам А и Б), а који је иначе требао бити уграђен у верзију Мираж 5.
Оперативци Мосада бацили су се на посао прикупљања техничке документације за серијску производњу мотора, али и змаја авиона. Прикупљани су подаци које фирме раде на овом послу који су битини људи укључени у комплетан процес. После свестране анализе донета је одлука да се заврбује швајцарски инжење Алфред Фрауен Кнечет, технички директор индустрије мотора "Шулцер Брадерс" у Винтербуру, која је прибавила лиценцу од француског произвођача (Снецма) и производила управо ове моторе.
Прикупљени подаци говорили су да Кнечет воли да троши много новца и да му је он увек потребан. Такође Кнечет је имао и неке спорове са фирмом у којој је радио, а најбитнија карика у целој анализи је било то што је политички симпатисао Израел после победе у јунском рату. Сви ти подаци указивали су да је у питању "квалитетан" кандидат за овај задатак, који ће му наменти. Сачињен је детаљни план операције а при његовој реализацији оперативци нису имали никакве тешкоће јер су нашли прави прилаз личности кандидата.
Прво је са швајцарским инжењером, користећи све прикупљене податке, у контакт ступио пуковник Дон Сион, војни изасалник Израела у Паризу (иначе зет Моше Дајана прослављеног израелског министра одбране). После њега даљу разраду планова наставио је пуковник Каин војни изасланик Израела у Цириху. Контакти са инжењером одржавани су махом у Паризу у скупим ресторанима и лудом ноћном проводу, које је пуковник Сион великодушно плаћао. Тад је инжењеру Knechetu први пут и споменуто шта се од њега очекује. Пошто му је као понуда представљена добра новчана награда, ако обави посао, инжење је без оклевања прихватио задатак. Потом је уследило детаљно излагање плана, односно, како то да уради.
Цео посао у почетку је ишао глатко, јер је инжењер на уговорене састанке доносио пробне фоокопије докумената, али када се испоставило да ће то бити огромна количина папира и да он то сам неће моћи успешно да савлада, предложено му је да ангажује неког сарадника, који ће му помоћи да фотокопира документе, да их слаже у сандуке (тачно по реду и броју) и припреми за транспорт.
Кнечет је пронашао сарадника у лику свог рођака Јосефа, ког је одмах укључио у цели посао. Посао се развио пуном паром, документи су фотокопирани, паковани у сандуке, а затим транспортовани у Западну Немачку. Одатле, тајним каналима у слани у Израел. Преснимљена документација била је тешка готово 2 тоне, а транспорт је, како је истрага утврдила обављен у укупно 24 тура.
Пола године посла било је потребно да се сними сва техничка документација за мотор Атар 09Ц. Цео посао је ипак откривен, али тек пошто је успешно и последњи сандук са документацијом пребачен у Израел.
Дана 23. априла 1969 године, швајцарска полиција, лисице на руке је ставила инжењеру Алфред Фрауен Кнечету и његом рођаку Јосефу. Суђење за шпијунажу, одржано је пред Врховним судом у Лозани, који је цео случај окарактерисао као "најтежи облик шпијунаже у историји Швајцарске", после Другог светског рата. Међутим, суд је инжењера осудио доста благо, само на 4,5 године затвора. На политичком плану наступиле су импликације између Швајцарске и Израела. Војном изасланику је наложено да сместа напусти Берн. Knecher је после издржане казне отишао у Израел и тамо доживео разочарење јер је био заборављен и напуштен од својих послодаваца, али није био и једни коме је таква судбина била намењена.
После експлозије афере, у јавности се доста спекулисало о његовим мотивима да ради за Израел. Доста су новине тог доба писале, да је швајцарски инжењер то урадио из идеолошких побуда, али су докази на суђењу то оповргли и доказано је да је Алфред Фрауен Кнечет, за посао прибављана документације имао материјелни мотив, јер добио 200.000 америчких долара.
Цео случај коначно је добио епилог када је израел 22. априла 1975 године спектакуларно објавио да је израелска ваздухопловна индустрија произвела нови борбени авион којег су тада назвали НЕСХЕР (ОРАО) „С“ и двосед у верзији "Т" и у који је тада био уграђен модификовани мотор Атар 09Ц. Израелци су га касније, заменили снажњим моторима Ј-79 Џенерал електрик (Генерал Елецтриц Ј79), амерички, лиценцно рађени у Израелу.
Прича око израелских Миража била би непотпуна без још једног детаља веома повезаног са целим случајем, а дешава се неколко година раније.
Представницима фирме Dassult, у септембру 1966. јавили су се представници израелске авијације са предлогом и разрађеном студијом поједностављења последње верзије Мираж ИИИЕ која би специјално била намењене за употребу на Блиском истоку. Развијена у складу са потребама купца нова верзија названа је Мираж 5Ј. Израел је захтевао нешто поједностављени авион, без скупе електронике (без радара Thomson-CSF Cyrano И) и могућности дејства по сваком времену, али са побољшаним способностима дејста по циљевима на земљи и побољшаном носивошћу. Поседовао је чак 7 подвесних тачака и носивост од 4.000 кг Уб/с.
Већ следеће године, 19 маја, полетео је први прототип, а на основу израелске наруџбине израђено је укупно 48 примерака у верзијама 5Ј и за обуку БЈ. Дана 3. јула 1967., у јеку производње, уследила је одлука Де Гола о увођењу ембарга на испоруку оружја Израелу Пошто је влада Израела резервисала испоруку под посебним условима, фирма Дасаулт је поједноставила цели пројекат, редизајнирала га избацивањем софистициране опреме, те је тако настала верзија Мираж ИИИМ-5, која је у коначном прекрштена у Мираж 5.
Произведни авиони су пребачени на Корзику, где су стигли и израелски пилоти који су тражили да се на њих окаче допунски резервоари за гориво и да се испробају са пуном количином горива. Пошто се у међувремену догодило бекство 5 топовњача калсе Саар 1 из луке Шербур, Французи су били поприлично сумњичави, па од тог испробавања није било ништа, а преузимање авиона је пропало. Ситуација је била дуго неизвесна, и стално се спекулисало о опозиву ембарга.
Треба истаћи и то, да су Израелци авансно исплатили прву траншу за 30 апарата, а цели пројекат је обухватао 50 летилица. Фирма Dassault је и поред ембарга наставила са производњом, па је завршила серију од 48 авиона (два су обустављена).
Мада су односи са старим савезником били доста пољуљани, ипак је Израел, доследан својој тврдоглавости, направио још један преседан. Наиме, у вечерњим часовима 28.децембра 1968. Израел је извео операцију "Оператион Гифт" – упад на међународни аеродром у Бејруту (Либан) ради освете према арапским авиокомпанијама. У операцији су, поред осталих снага, укључена и 15 хеликопера (једна "СА 341 Gazelle", шест транспортних "СА 321 Супер Фрелон", поред њих, још осам "УХ-1 Bell"). Због ангажовања хеликоптера француског порекла, одмах у јануару је влада Француске, под хитно, обновила и појачала ембарго на оружје и опрему за Израел. Биће да је судбина произведених авиона била запечаћена.
Тако је почетком 1970 донета одлука да се "израелски миражи" конзервишу, а пошто буду пребачени у централну Француску, и стављени под надзор француског ратног ваздухопловства (Армéе де л'Аир).
Неки извори наводе да је Француска, тајно ипоручила у Израел 50 авиона типа "Мираж 5" и то у деловима, спакованих у сандуке и превежене у контејнерима.
Такође, да је АдА, оних 48 оригиналних, намењених Израелу, под ознаком "Мираж 5Ф", увела у своје наоружање. Наводно, они испоручени Израелу, добилу су ознаку "ИАИ Нешер".
Обзиром на неповерење купаца, да када им се нуди авион, који не користи домаћин, испољавају значајно неповерење (што се касније манифестовало са Мираге ИИИНГ, Ф-20 Тигерсхарк или Ф-16/79) Французи су ове своје "петице" увели на коришћењу у АдА, те тиме успели да их продају у већем броју него славне "Мираж ИИИЦ".
