ЈЕО ЈЕ ЖИВЕ ЖИВОТИЊЕ И МРТВЕ ЉУДЕ! Одвратан и потпуно истинит случај човека који је био вечно гладан
Ништа није могло да задовољи његов апетит
Знате ону дечију песмицу: "Тај је јео шта је хтео, трамвај цео и облака један део"?! Е па, Душко Радовић можда јесте певао о "Страшном лаву", али она свакако боље пристаје Тарареу - вечито главном ждероњи због кога ћете добро размислити пре него што следећи пут отворите фрижидер.
АСТРАЗЕНЕКА ЋЕ СЕ КОМБИНОВАТИ СА ДРУГИМ ВАКЦИНАМА: Шта то значи за Србију и која се цепиво даје у другој дози
ЈЕЗИВО! УСМРТИЛО ГА седиште у биоскопу кад се сагнуо да дохвати кључеве...
КРАХ "ШВЕДСКОГ МОДЕЛА" Скандинавска држава друга земља Европе по броју новозаражених
Била је 1790 и нека година и Тараре (није познато како му је било право име) је био војник говото нељудског апетита у Француској револуционарној војсци. Армија је већ учетворостручила његове оброке, али чак и након што би појео довољно хране за четворо, он би и даље вршљао по смећу и јео све што би пронашао и што се могло појести.
Најчуднији детаљ био је то што је Тараре изгледао као да гладује. Младић је имао једва 45 килограма и непрестано је деловао преморено. Показивао је све симптоме неухрањености - осим, наравно, чињенице да је јео толико хране да се њом могла нахранити барака пуна људи.
Сигурно је у војсци било команданата који су желели да га се реше. Јер, Тараре не само да је јео све живо, већ је и толико непријатно мирисао да је изгледало као да из његовог тела излази пара, налик зеленкастим смрдљивим линијама у цртаним филмовима.
Међутим, двојици војних хирурга, доктору Курвилу и Барону Персију, Тараре је био превише занимљив да би дозволили да му се ишта деси. Желели су да открију ко је био тај необични човек који је могао да поједе цело буре хране и да и даље буде гладан?
Необичан апетит пратио га је целог живота. Глад је била неутољива, до те мере да његови родитељи, када је био тинејџер, више нису имали довољно новца за гомилу хране коју је Тараре јео - па су га избацили из куће.
Младић је тада почео да зарађује као путујући забављач. Придружио се скупини лопова и проститутака који су путовали по Француској и играли представе на којима су истовремено џепарили народ. Тараре је био главна звезда - невероватни човек који може да поједе било шта!
Велика деформисана вилица омогућавала му је да сипа пуну корпу целих јабука у уста и да туце јабука држи у образима, слично као што чине веверице са лешницима. Гутао је чепове од вина, камење, чак и целе живе животиње - све на радост и гадост народа у публици.
- Шчепао би живу мачку зубима, распорио је, исисао јој крв и јео је, избацујући само костур. Исто је радио и са псима. Једном приликом је речено да је појео и живу јегуљу и то без жвакања - испричао је један од гледалаца.
Тарареова репутација ишла је испред њега куда год би пошао, ширећи се чак и међу животињама.
- Пси и мачке бежали би главом без обзира кад би се он појавио, као да су могли да предосете какву им судбину спрема - забележио је Барон Перси, војни хирург.
Тараре је збуњивао лекаре и хирурге. Са 17 година имао је свега 45 килограма. Иако је јео живе животиње и смеће деловао је посве нормално. Чинило се да је реч о обичном, здравом младићу необјашњивог апетита.
Као што можете да замислите, његово тело није било пријатно за гледање. Кожа му се невероватно растезала како би могла да се прилагоди свој храни коју је уносио. Кад би јео надувавао би се као балон, посебно у пределу стомака. Недуго потом, одлазио би до тоалета и ослобађао се поједеног остављајући за собом ужас и смрад који су хирурзи описали као "ужас изнад сваког степена поимања".
Кад би му стомак био празан кожа би висила толико да је могао да је веже око струка попут каиша, а образи би му висили налик на слонове уши. Та кожа, сматрали су доктори, била је кључ за разумевање Тарареовог стања. Теглила се као гума и омогућавала му да у образе стрпа читаве шерпе хране!
Масовна конзумација толике количине намирница стварала је ужасан смрад.
- Често је и сам толико смрдео да је било неподношљиво стајати и 20 корака далеко од њега - забележили су лекари у његовом медицинском картону.
Тело му је на додир било топлије од нормалног и стално се знојио па се тај непријатни воњ ширио око Тарареа увек, ма колико пута да се купао.
Када су га доктори пронашли Тараре је дигао руке од наступа у циркусу и решио да се бори за слободу Француске. Али Француска га није желела...
Послат је са првих линија фронта у ординацију војних хирурга где су доктор Курвил и Барон Перси на њему вршили тест за тестом, покушавајући да схвате ово медицинско чудо.
Ипак, један човек је веровао да Тараре може помоћи својој земљи. Био је то генерал Александар Боарне. Француска је у то време ратовала против Пруске и генерал је сматрао да Тараре може бити савршен курир.
Генерал је извршио експеримент - ставио је документ у дрвену кутију, дао Тарареу да је поједе и сачекао да “храна” прође кроз његов организам. Онда је неки несрећни војник морао да претура по Тарареовом измету и пронађе кутију како би видео да ли документ и даље може да се прочита.
Тако је Тараре доио своју прву мисију. Требало је да се преруши у пруског сељака, прође поред непријатеља и испоручи тајну поруку заробљеном француском пуковнику. Писмо је било безбедна у кутији у Тарареовом стомаку.
Тараре није стигао далеко. Французи изгледа нису рачунали на то да ће човек са огромном висећом кожом и смрадом који се шири око њега, привући пажњу. Још када је откривео да “пруски сељак” не говори немачки већ само француски, Прусима није много времена требало да схвате да је Тараре шпијун.
Скинули су га, претресли, бичевали и мучили добар део дана како би га нетарели да открије своју мисију. Тараре није издржао и испричао је Прусима да се у његовом стомаку крије тајна порука.
Везали су га у клозету и чекали. И тако је Тараре био принуђен да сатима седи са својом кривицом и грижом савести што је издао своје саборце и чека да му црева прораде.
Међутим, када се напокон олакшао, Пруси су пронашли дрвену кутију и у њој поруку на којој је писало једино да прималац јави да ли је Тараре успешно испоручио пакет. Испоставило се да генерал Боарне ипак није имао довољно поверења у Тарареа како би га послао са правом поруком већ је то био само још један тест.
Пруски генерал који је заробио Тарареа је био толико бесан да је наредио да обесе Француског уходу. Када се мало смирио, постало му је жао млитавог човека који је отвоено јецао на вешалима. Предомислио се и ослободио га, упозоривши га да никада више не покушава ништа слично.
Пошто се вратио у Француску, Тараре је преклињао војску да му никада више не наређују да испоручује тајне поруке. Није више желео да буде “такав” и молио је Барона Персија да му помогну да буде као и сви нормални људи.
Доктор Перси је дао све од себе. Хранио је Тарареа винским сирћетом, дуванским пилулама, лауданумом (алкохолна тинктура опијума) и свим могућим лековима којих је могао да се сети, надајући се да ће му то убити апетит, али упркос свему Тараре је остао исти.
Ништа није могло да задовољи његов апетит. У једном од најјезивијих налета глади открили су како пије крв која је извађена из пацијената у болници и како једе тела у мртвачници.
Када је 14-месечна беба нестала почеле су да се шире гласине да Тараре стоји и иза тога и Барону Персју је било доста! Отерао је несрећног прождрљивца и након тога Тараре је морао да се стара сам о себи.
Четири године касније, Барон Перси је примио обавештење да се Тараре налази у болници у Версају. Човек који је могао да једе све, био је на самрти. Била је то последња прилика да га види живог.
Барон Перси био је уз Тарареа када је овај умро од туберкулозе 1798. године.
Сав онај смрад који је допирао из њега током живота није био ништа за оно што се осетило кад је Тараре преминуо. Доктори су се борили за сваки удах.
- Утроба је распршена, слепљена заједно и лојава; јетра је превелика, без конзистенције и у ужасном стању; жучна кеса је огромна; желудац лабав и пун чирева који прекривају цео абдомен - записао је Перси.
Његов желудац, казали су научници, био је толико велики да је испуњавао целу абдоминалну шупљину. У складу са тим, једњак је био невероватно широк, а вилица толико растегљива да би могла да се отвори и, каже извештај: "да се у њу може гурнути стопало и то без да се њиме додирне непце", пише портал All That’s Интерестинг.
Наука је вероватно још нешто могла да открије о необичном покојниковом стању, али је смрад постао несносан и чак је и доктор Перси дигао руке од даљег испитивања. Аутопсија је прекинута на пола.
Ипак, лекари који су учествовали у испитивању тела дошли су до једног закључка - Тарареово стање није било у његовој глави. Његово чудно понашање условљавала је константна потреба за јелом. Живот овог несрећног човека диктирало је необично тело са којим је рођен, оно које га је осудило на живот вечне глади.
