ПУТИН ИМ НИКАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ: Један од разлога зашто Русија није стала на страну Јермена
Руски председник је добро упамтио потез Јермена
Сукоби у Нагорно-Карабаху поново су актуелизовани после скоро три деценије релативног мира. Дана 27. септембра, азербејџанске снаге напале су снаге јерменског Арцаха на контакт линији и готово кроз неколико дана успеле да униште прву одбрамбену линију Јермена.
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО) ЉУДСКОМ ЗЛУ НИКАД КРАЈА: Азербејџанске снаге малтретирају старог Јерменина
НЕ МОЖЕ СЕ ПОКВАРИТИ ОНО ШТО ЈЕ ВЕЋ ПОКВАРЕНО! Путин објаснио како види односе Русије и Америке
ДА ЛИ СЕ ПОШТУЈЕ ПРИМИРЈЕ У КАРАБАХУ? Руски командант дао одговор
Снаге Арцаха нису могле да се одупру далеко супериорнијој турској, руској и израелској војној техници. Већ после нешто више од месец дана било је јасно да Јермени губе рат, само је било питање да ли ће све изгубити или ће сести за преговарачки сто и бити приморани на неправедне услове прекида ватре, који су готово једнаки капитулацији.
Дана 9. новембра Русија, Азербејџан и Јерменија договорили су мир, али је Јерменија принуђена да плати скупу цену. Остала је без половине Нагорно-Карабаха и свих околних територија на које је према међународном праву Баку полагао право.
Већ 10. новембра почели су да пристижу руски мировњаци како би заштитили Степанакерт и надгледали мирно премештање трупа два љута непријатеља. Може се рећи да Јермени треба да захвале Путину, јер да није било Руса, Азери се не би зауставили све до границе са Јерменијом, а можда би се одважили и да крену даље, а сигурно би и Турска искористила целу ситуацију.
Долазимо до питања које гласи: Зашто Путин није војно помогао Јермене у Арцаху у рату против далеко моћнијих Азера, Турака и сиријских плаћеника. Један од одговора на то питање можда се може наћи и у овом тексту. Шта се то дешавало у Арцаху и Јерменији само неколико година пре Другог рата за Карабах.
Први рат за Карабах је завршен победом јерменских снага и од тада су Јермени тежили да се удаље од Русије и приближе Западу, а неки су чак заговарали идеју: "Ни Русија, ни Запад, већ Велика Јерменија", потпуно игноришући чињеницу да више није време Тиграна Великог или време када су Јермени били регионална античка велесила. У међувремену је Азербејџан стрпљиво чекао и јачао своју војску и подизао националну свест и чекао да куцне час. Час је куцнуо! Азере више нико није могао да заустави.
Политичка организација "Сасна Тсрер"
"Сасна Тсрер" је јерменска национална конзервативна политичка странка која је основана у септембру 2018. године након "плишане револуције" у земљи. Име странке преузето је из јерменске херојске епске песме "Даредевилс оф Sassoun" (Сасна Тсрер на јерменском).
Најпре је то била радикална опозиција проруској владавини Сержа Саргсијана и његове Републиканске странке Јерменије, чије су активности кулминирале талачком кризом у Јеревану 2016. године. Странка се касније одрекла насиља. Жираир Сефилијан, ветеран Првог рата Нагорно-Карабаха, једна је од кључних фигура странке.
"Сасна Тсрер" је учествовала на парламентарним изборима 2018. године, али је добила само 1,82 одсто гласова. Будући да је то било мање од минималног прага од 5 одсто, странка није успела да добије никакву заступљеност у Народној скупштини.
Упркос томе што није добила ниједно место, странка је остала активна у јерменској политици и тренутно делује као ванпарламентарна снага. Након избора 2018. године, странка је првобитно подржала новоизабраног премијера Никол Пашињана и подржала нову владу Пашињана; Сефилијан је изјавио да је имао конструктиван однос са Пашињаном.
Међутим, странка је на крају постала незадовољна Пашињаном и његовим наступом. "Сасна Тсрер" је изразила подршку стварању савеза прозападних политичких снага, наиме са Европском партијом Јерменије.
- У ситуацији смо када се радикална опозиција и демократске снаге морају ујединити и захтевати стратегију придруживања Јерменије западним силама - изјавио је Тигран Кзмалијан, лидер Европске партије Јерменије.
- У мају 2020. Жираир Сефилијан потписао је декларацију заједно са још двадесетак политичких личности позивајући владу Пашињана да одржи ванредне парламентарне изборе.
Партија је такође објавила своје намере да оснује сестринску странку у непризнатој Републици Арцах.
Понекад је "Сасна Тсрер" приказивана као екстремно националистичка. Де факто лидер странке Жираир Сефилијан подржава стварање Уједињене Јерменије. Они изричито позивају на уједињење Републике Арцах (Нагорно-Карабах) са Јерменијом.
"Сасна Тсер" се одлучно противила бившој владајућој странци Јерменије, Републиканској странци. Стратешки циљ странке је уједињење Јермена у Јерменији и иностранству, осигуравање одрживости јерменске нације и њен глобални утицај.
Спољна политика странке снажно је антируска, а њен манифест позива на "ослобађање Јерменије од руске колонијалне владавине" и повлачење из организација које предводе Русија, укључујући Евроазијску економску унију, Организацију уговора о колективној безбедности и ЗНД.
Странка позива на тренутно повлачење руских војника из Јерменије и затварање руске 102. војне базе у Гјумрију. Упркос антируским ставовима странке, странка се такође противи придруживању Јерменије НАТО-у.
Залаже се и за успостављање стратешких савеза са Сједињеним Државама и Ираном и изградњу ближе сарадње са Европском унијом, Украјином, Грузијом, Кином и Индијом.
Талачка криза у Јеревану 2016. године
Дана 17. јула 2016. године, група наоружаних мушкараца који су се називали "Даредевилс оф Сасун" (Сасна Тсрер - име је преузето из епске песме) упала је у полицијску станицу у Јеревану у Јерменији и узела девет таоца.
Захтевали су пуштање опозиционог лидера Жираира Сефилијана и оставку председника Сержа Саргсијана. Група је започела сукоб са владиним снагама, са све већим бројем присталица који су се придружили позивима на оставку председника. У истраживању из 2017. године, 38% испитаника подржало је поступке "Сасне Тсрер", док је 16% осудило.
Контроверзни избори одиграли су се 2013. године што је довело до губитка популарности владајуће Републиканске странке Јерменије. Јермен Жираир Сефилијан, рођен у Либану, предводио је снаге под именом Фронт народног спаса Нова Јерменија.
Сефилијан је ухапшен 2006. године под оптужбом да је позвао на "насилно свргавање владе" и затворен је на 18 месеци. Потом је пуштен 2008. године. Године 2015, он и неколико његових присталица поново су ухапшени под сумњом да су припремали пуч, али су убрзо пуштени. Дана 20. јуна 2016. Сефилијан је поново ухапшен.
Према jerrmenskoj Специјалној обавештајној служби, Сефилијан и група људи планирали су да заузму зграде и комуникационе објекте, укључујући и јеревански ТВ торањ. Када је Сефилијан формално оптужен за стицање и поседовање оружја када се појавио на суду, одустали су од навода о планирању пуча.
Варузхан Аветисијан, будући члан "Сасне Тсрер", тврдио је да је лидер опозиције ухапшен јер је планирао кампању против јерменских територијалних уступака Азербејџану.
Тензије у земљи такође су порасле због руских покушаја посредовања након јеарменско-азербејџанског сукоба на линији контакта 2016. године. С тим да је Кремљ сугерисао да се Азербејџану врате поједине територије, а заузврат омогући Нагорно-Карабаху да добије међународно признање.
Крај кризе у Јеревану
Криза је 31. јула окончана након што су се наоружани људи предали после полицијских претњи да ће упасти у зграду. Полиција је известила да је ухапшено 20 наоружаних лица, а полицијска станица је заузета.
Портпарол Министарства здравља Анахит Хаитаијан саопштила је да су последња два преостала таоца, обојица медицинари који су били у комплексу ради лечења рањеника по сопственој вољи, пуштени.
Пре предаје, нападачи су објавили изјаву која је гласила: "Наставићемо нашу борбу из затвора. Верујемо да смо постигли свој циљ: постали смо искра која је омогућила људима да устану и нема смисла да проливамо крв." Такође су изјавили: "Желимо да народ и међународна заједница схвате да је ово национално-ослободилачки покрет против руског колонијализма".
Протести у Јеревану настављени су од 1. до 11. августа. Дана 4. августа, током скупа у Јеревану, око 20 демонстраната је приведено у полицијски притвор.
Губици током талачке кризе
Дана 21. јула 2016. у Јеревану су избили протести због владиног поступања са таоцима. Јерменско министарство унутрашњих послова саопштило је да је 51 особа повређена, од којих је 28 полицајаца због бацања камена од стране протестаната. Полиција је известила да је током анти-владиних протеста приведено 136 људи. Демонстранти су одведени у полицијске пукове тучени су сатима нису добијали ни храну, ни воду.
Дана 30. јула, полиција је саопштила да је један снајпериста отворио ватру из полицијске станице и убио полицајца који је седео у аутомобилу паркираном на 350–400 метара, па је било двоје убијених полицајаца. Сасна Тсрер је негирала одговорност за пуцњаву и саопштила да нису имали прегледност да би пуцали на полицајца, што полиција негира.
Видео испод: Павлик Манукјан, један од кључних вођа покрета "Сасна Тсрер" гађа снаге Азербејџана РПГ-ом током борби 2020, такође је учествовао у побуни у Јеревану 2016. године
Истог дана, јерменски демонстрант, Кајик Григоријан, покушао је да се самозапали из протеста, спаливши преко 50 посто свог тела, а већ 2. августа је умро у болници.
Убрзо потом, Артур Саргсијан, познат и као "доносилац хлеба", који је донео храну оружаној групи "Сасна Тсрер", умро је у затвору. Након објављивања вести, његове присталице организовале су маршеве у Јеревану.
Реакције у Јерменији
Активисти су позвали чланове јерменске дијаспоре да подигну свест о "режимском насиљу" у Јерменији. У оквиру северноамеричке дијаспоре, Серж Танкијан је писао у корист демонстраната, а Арсини Кањиан, рођена у Либану, учествовала је у протестима и говорила у корист протеста. Полиција ју је у једном тренутку задржала. У Европи, три француско-јерменске организације (Renaissance Armenienne, Charjoum ле Моувемент и CollectifAzatDzain) изјавиле су јавну подршку демонстрантима.
Фото испод: Павлик Манукјан, један од вођа покрета "Сасна Тсрер", фотографисан током сукоба у Првом рату за Карабах (1988-1994)
Међународна реакција
Федерика Могерини из Европске уније објавила је изјаву која је гласила: "Најновији догађаји веома су забрињавајући. Позивамо на хитно пуштање медицинског особља које је заточено. У исто време понављамо позив јерменским властима да се суздрже од прекомерне употребе силе од стране полиције. Исто тако, демонстранти се морају уздржати од насиља у вршењу својих грађанских права. Употреба силе и насиља за постизање политичких промена нису прихватљиви. Сукобе треба решити кроз политички дијалог уз поштовање демократије, владавине закона и основних слобода."
Према извештају "Хуман Rights Watcha", јерменска полиција је 29. јула 2016. године употребила прекомерну силу против мирних демонстраната и напала новинаре који су извештавали о демонстрацијама. Полиција је такође претукла новинаре и демонстранте и притворила десетине људи:
- Иако је полиција дужна да одржава јавни ред, она нема право за употребу насиља над људима окупљеним да мирно изразе своје ставове.
Извештај су издали и Репортери без граница. Фреедом Хоусе објавио је анализу у којој се наводи да је окупација полицијске станице "привукла неочекивану подршку јавности".
Закључак
Сваки народ који је историјски гледано био под контролом неких већих држава, царстава и империја, временом је пожелео више слободе. Персија, Руска Империја, а посебно СССР нису били оно што су Јермени желели. Вековима су били ускраћени своје домовине.
Живели су у мултиетничком друштву заснованом на команди из централе, где си могао само да будеш бољшевик и комуниста и послушник без поговора. Простора за друге фразе није било. Осетивши да је крај СССР-а близу, и Јермени и Азери су се интензивније укључили у борбу око територија.
Тако је дошло до Првог рата за Карабах (1988-1994), где су Јермени дословце разбили Азере и не само да су их протерали из Карабаха, већ и са укупно 16 одсто територије Азербејџана. Русија је смиривала страсти, као што то и данас ради.
Фото испод: Вођа одбране Арцаха Жираир Сефилијан, један од кључних фигура пан-јерменског покрета "Сасна Тсрер" регрутује и обучава добровољце за борбу у Нагорно-Карабаху 2020. године
Међутим, Јерменима је било доста и Руса, желели су већу слободу коју је касније управо заговарала горе поменута јерменска националистичка странка. Доласком Пашињана на власт, Јерменија се коначно узда у веће савезништво са западним земљама и НАТО-ом, али је географија ту велики проблем, као и окружење.
Странке које су викале против Сержа Саргсијана, великог руског савезника, нису много размишљале о последицама својих активности. Власт се променила, Запад је остао незаинтересован за Јермене, јавно је осуђен геноцид над Јерменима из 1915. године од стране више западних земаља, али је фактичко стање на терену било такво да ниједна од њих није могла да помогне Јерменима у случају рата. Нико осим Русије; али, Руси су се већ осетили непожељним, па су на крају поступили крајње прагматично и то у својству мировњака.
Јермени имају среће што су уопште сачували колику толику територију, јер да 9. новембра у Москви није направљен договор, данас би се азербејџанска застава вијорила у Степанакерту, а Јермени би са сетом причали: "Био једном један Арцах".
Вести из Нагорно-Карабаха можете прочитати ОВДЕ.
