СТРАШНА МАГЛА КОЈА ЈЕ ПРОГУТАЛА ЛОНДОН: На данашњи дан, 1952. године, Енглеска је била у паници
Прича о магли која је однела 4000 живота и остала заувек запамћена у историји Лондона
Петог децембра 1952. године свануло је ведро зимско јутро у Лондону. Температуре су биле изузетно ниске, па су становници британске престонице пунили котлове угљем како би загрејали своје домове. Како је дан одмицао, над градом се, међутим, надвијала све гушћа и магла. Спуштала се све док није прогутала Катедралу Светог Павла, Биг Бен и Лондонски мост.
И ту је остала.
СПИСАК ЈЕ СВЕ ДУЖИ: У још једну земљу стижу прве дозе "Фајзер" вакцине
ОВАКВЕ СНИМКЕ СУНЦА ЈОШ НИСТЕ ВИДЕЛИ: Десет година велике ужарене лопте у једном сату (ВИДЕО)
ДА ЛИ ЈЕ ОВО ВРХУНАЦ? Број заражених у свету премашио 66.000.000, али ни број умрлих није мали
За свега неколико сати, густа магла добила је жућкасту нијансу због чађи која је излазила из хиљада димњака из лондонских домаћинстава, фабрика и огромног броја аутомобила.
То Британце није омело у њиховој свакодневици - ишли су на посао, у школу, наставили са својим уобичајеним активностима, приписујући маглу типичним острвским зимама. Међутим, 24 сата касније било је јасно да се догађа нешто несвакидашње.
За Лондонце смог чак ни педесетих година прошлог века није био новина будући да су магле у комбинацији с димом у овој пренасељеној метрополи биле и очекиване и честе.
Међутим, сплетом околности - од којих су ниска температура, висок ваздушни притисак, висока влажност ваздуха и потпуно одстуство ветра само неке - ово наталожено аерозагађење брзо се згуснуло и претворило у нешто са чим се становници британске престонице раније нису срели.
Услед температурне инверзије, сумпорни дим није могао да се подигне, па је Лондон прогутала маса сумпорних честица која се простирала на око чак тридесет километара.
Како су становници овог града касније препричавали, приликом хода нису могли да виде сопствена стопала, улицама се ширио мирис покварених јаја, деца нису ишла у школу, пљачке и провале дешавале су се на сваком кораку, а лопови су нестајали у магли за свега два-три корака.
Отказане су фудбалске утакмице, једини саобраћај који је без проблема функционисао био је подземни, а кондуктери су с батеријским лампама ходали испред ретких даблдекера и осветљавали пролаз возачима. Многи су одустајали од вожње и остављали своје аутомобиле насред улице. Они који су се усуђивали да ходају улицом враћали су се кући црних лица и ноздрва, а фасаде лондонских грађевина прекрила је гареж.
Ипак, било би добро да су то биле једине последице петодневног феномена који је касније назван Велики лондонски смог. Ефекат који је он имао на здравље житеља овог града био је невероватан - закључно са осмим децембром, преминуло је чак 4.000 људи, а више од 100.000 се разболело.
Новија истраживања показала су да су последице биле још снажније, а 2004. године у листу Енвирон Health Перспецт објављен је рад у којем стручњаци неколицине универзитета наводе да је у наредним месецима још 6.000 људи страдало због последица Великог смога. Наравно, ефекте нису осетили само људи: велики број птица страдао је од удараца приликом летења, а толики број животиња се угушио да су узгајивачи стоке сами правили гас-маске од џакова умочених у виски не би ли их заштитили.
Пре неколико година, међународни тим научника покушао је да реконструише Велики смог из 1952. Стручњаци из Кине, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије покушали су да "направе" ову мешавину гасова како би и упоредили с атмосферским условима који су забележени у Пекингу И Си’ану. Одувек се веровало да је Велики смог изазвао сумпор-диоксид који је из емитован из нискоквалитетног угља, али није било јасно како се он претворио у сумпорну киселину.
- Наши резулати су показали да се тај процес олакшао азот-диоксид, који је још један производ сагоревања угља - истакао је аутор ове студије Рењи Жанг, који је додао да су честице киселине накнадно инхибирале ову трансформацију.
Други кључни аспект у конверзији сумпор-диоксида у сулфат је то што он ствара киселе честице, што касније инхибира овај процес. Природна магла је садржала веће честице, величине око неколико десетина микрометара, а киселина која је настала била је довољно разблажена. Испаравање ових честица оставило је за собом мање честице киселе измаглице која је прекрила град.
Деветог дана децембра 1952, петог дана откако се смог спустио, видљивост је расла све док се облак отровних честица коначно није подигао изнад града. Болнице су биле пуне људи који су хоспитализовани због упале плућа и бронхитиса, пронађен је велики број угушених животиња.
Тек неколико седмица касније појавили су се први подаци о томе колику је штету Лондону и његовим становницима нанео Велики смог. Ипак, његов ефекат много је дуготрајнији, па се верује да је укупан број смрти које су се до данас догодиле као последица овог феномена премашио 12.000.
Након догађаја из 1952. године, није више било помгуће порицати аерозагађење у једној од највећих светских метропола. Због тога је четири године касније донет Закон о чистом ваздуху, којим је забрањена употреба угља за грејање и одређене су зоне града без дима. Иако је период транзиције потрајао јер се промена одвијала постепено, доношење овог закона сматра се једним од најважнијих догађаја у историји борбе за заштиту животне средине у Европи.
Слична појава поновила се, међутим, у децембру 1962. године, када је Лондон три дана био обавијен густим смогом.
