ПРОДАО НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ "ОДМЕТНИЦИМА": Ово је човек кога су ЦИА и МИ6 сматрале најопаснијим на свету (ВИДЕО)
Почетком децембра 2003. године, група официра ЦИА и МИ6 спремала се укрцати у неозначени авион у Либији када им је уручено хрпа од пола туцета смеђих коверти.
Тим је био на крају тајне мисије која је укључивала напете преговоре са либијским званичницима. Када су отворили коверте у авиону, открили су да су добили последњи доказ који им је био потребан: унутра су били дизајни за нуклеарно оружје.
Те дизајне - као и многе компоненте за нуклеарни програм - није набавио - испоручио је АК Кан, који је управо умро у 85.
Грађани Србије, када вам стигне оваква порука од БАНКЕ на корак сте да будете покрадени: Пратите ово упутство и нећете бити жртва преваре
"НАША ОДБРАНА ЈЕ НА НИВОУ ВРТИЋА" Бивши директор Пентагона признао - Америка је изгубила битку против Кине (ВИДЕО)
ВЕЛИКИ СТРАХ МЕЂУ ГРАЂАНИМА САД: Неколико снажних торнада опустошило Оклахому, можда има и погинулих! (ВИДЕО)
Кхан је био једна од најзначајнијих личности у глобалној безбедности у последњих пола века, његова прича у средишту битке око најопасније светске технологије, која се водила између оних који је имају и оних који то желе.
Бивши директор ЦИА Џорџ Тенет описао је Кана као "барем исто толико опасног као и Осама бин Ладен", што је прилично поређење када је бин Ладен стајао иза напада 11. септембра.
Чињеница да су западни шпијуни АК Кана могли описати као једног од најопаснијих људи на свету, али и хваљен као херој у својој домовини, говори вам много о не само сложености самог човека, већ и о томе како свет гледа на нуклеарно оружје.
АК Кан није дошао у Европу као нуклеарни шпијун, али ће то постати. Радио је у Холандији седамдесетих година прошлог века, баш када је његова земља започела обновљени покушај да направи бомбу након пораза у рату 1971. године, и плашећи се индијског нуклеарног напретка.
Кан је радио у европској компанији која се бави изградњом центрифуга за обогаћивање уранијума. Обогаћени уранијум може се користити за нуклеарну енергију или, ако је довољно обогаћен, за бомбу. Кан је могао једноставно да копира најнапредније дизајне центрифуга и да се врати кући. Он је наставио са изградњом тајне мреже, углавном европских бизнисмена, који би снабдевали кључне компоненте.
Често описиван као "отац" пакистанске нуклеарне бомбе, у стварности је био једна од бројних кључних личности. Али он је пажљиво гајио овај мит који га је учинио националним херојем, за кога се сматра да је осигурао безбедност Пакистана од претње Индије.
Оно што је Кана учинило тако значајним је оно што је још урадио. Окренуо је своју мрежу из увоза у извоз, поставши светски позната личност и склапајући послове са низом земаља, од којих су многе Запад сматрале "државама одметницима".
Ирански програм центрифугирања у Натанцу, извор интензивне глобалне дипломатије последњих година, изграђен је у значајном делу на дизајну и материјалу који је први испоручио Кан. На једном састанку Канови представници су у основи понудили јеловник са приложеним ценовником са којег су Иранци могли да наруче.
Кан је такође посетио више десетина пута Северну Кореју где се веровало да је нуклеарна технологија размењена за експертизу у ракетној технологији.
Са овим пословима, једна од кључних мистерија је увек била у којој мери је Кан деловао сам или по наређењу своје владе. Посебно са севернокорејским споразумом, сви знаци су да руководство није било само свесно, већ и блиско умешано.
Понекад се сугерисало да Кан једноставно тражи новац. Није то било тако једноставно. Осим што је блиско сарађивао са руководством своје земље, желео је да разбије западни монопол над нуклеарним оружјем. Зашто би неким земљама требало дозволити да задрже оружје ради своје сигурности, а другима не, упитао је он, критикујући оно што је сматрао западним лицемјерјем. "Нисам лудак или лудак", рекао је једном. „Не свиђају ми се и оптужују ме за све врсте поткрепљених и измишљених лажи јер сам им пореметио све стратешке планове.
Други у његовој мрежи, од којих сам неке упознао док сам писао књигу о Кану, изгледали су више у новцу. Либијски споразум, посредован 1990 -их, нудио је награде, али и убрзао њихов пад.
Британски МИ6 и америчка ЦИА почели су да прате Кана. Гледали су његова путовања, пресретали његове телефонске позиве и продирали у његову мрежу, нудећи огромне количине новца (у неким случајевима најмање милион долара) како би натерали чланове да постану њихови агенти и одали тајне. "Били смо унутар његове резиденције, унутар његових просторија, у његовим собама", рекао би званичник ЦИА. Након напада 11. септембра 2001, појачао се страх да би терористи могли доћи до оружја за масовно уништење, а тиме и сложеност обрачуна с Пакистаном и убјеђивања истог да делује против Кана.
У марту 2003., управо када су САД и Велика Британија извршиле инвазију на Ирак због оружја за масовно уништење за које се показало да не постоји, либијски лидер пуковник Гадафи одлучио је да се мора решити свог програма. То би довело до тајне посете тима ЦИА и МИ6, а убрзо након јавног објављивања договора. То би Вашингтону пружило кључну полугу да натера Пакистан да предузме акцију против Кана.
Кан је стављен у кућни притвор и чак је приморан да призна на телевизији. Преживео би своје преостале године у чудном свету, ни слободан ни заиста ограничен. Пакистанска јавност је и даље хвалила херојем јер им је донела бомбу, али је престала да путује или разговара са спољним светом. Тако да цела прича о томе шта је урадио - и зашто - можда никада неће бити позната.
