Немачка подела: Идеолошка оса Исток - Запад

Немачка је подељена на четири окупационе зоне: америчку, британску (са пољским, белгијским, норвешким трупама), француску (са луксембуржанским трупама) и совјетску. Боном је управљала заједничка команда западних снага, док је Берлин био подељен на четири зоне. Убрзо су три окупационе управе западних савезника, формирале јединствен блок.

Као последица ове поделе, засноване на идеолошким основама, 23. 05. 1949. године је формирана Савезна Република Немачка (Бундесрепублика), познатија током Хладног рата као "Западна Немачка". Насупрот њој, на истоку је исте године 07. октобра, креирана Немачка Демократска Република (DDR), која је била део Варшавског пакта и такозваног источног лагера који је током Хладног рата предводио СССР.

Западни савезници су били свесни чињенице да не могу дуго, војним средствима контролисати Западну Немачку. Стога су циљано стварали предуслове за креирање политички независне државе, али са ограниченим војним суверенитетом.Процес денацификације у Западној Немачкој је био темељан и очито успешнији него ли у Источној.

Трампу се ово неће свидети! Нова врста водоземца названа по њему! Лидеру САД послата ОШТРА ПОРУКА (ВИДЕО)

Чињеница да је модел либералне демократије и данас, готово три деценије од уједињења "две Немачке" далеко коренитији у њеном западном него источном делу, условљена је тиме што су Немци у DDR провели готово 45 година у тоталитарном, комунистичком друштву, а претходно живели у Трећем Рајху, крхкој Вајмарској Републици и деценијама у милитаристичким оквирима Пруске, чији је систем владања био битно другачији, директнији, а неретко и суровији, у односу на немачке државице на западу и југу свегерманског простора.

Овакав историјски развој, узрок је успона и успеха прототалитарних, сушто левих илисушто десних опција попут политичке партије Линке ("Левица"), која у континуитету од уједињења, постоји на политичкој сцени СР Немачке. Линке на државном нивоу на последњим изборима осваја у просеку десетак процената, али на регионалном нивоу, њихови резултати дијаметрално варирају. Резултати сушто левичарске партије Линке на парламентарним изборима у СР Немачкој.

Резултати левичарске партије Линке на парламентарним изборима у СР Немачкој

Колико су резултати Линке стална категорија на савезном нивоу, толико представљају оштре супротности упоређујући регионе. Партија која се поставља као апологета тоталитарног, комунистичког режима у DDR, која је и изникла на темељима Хонекерове политичке организације одговорне за репресију над немачким грађанима у DDR и за стварање једне од најмилитаризованијих држава у Европи током Хладног рата, где је свемогућа тајна полиција Штази уништавала сваку могућност развијања слободне речи и мисли, није успела да се нарочито издигне изнад ових оквира и оно што јој у делу грађанства на истоку можда представља и предност, на западу је свакако баласт, упркос чињеници што се и регионалне организације Линке-а, битно разликују у свом наступу, па чак и идеолошком оквиру, у односу на централу.

Тако Линке у бившој Западној Немачкој, у Баден-Виртембергу осваја 2016. године на регионалним изборима 2.9% (што је чак и пораст у односу на претходне изборе), док у Хамбургу успевају да досегну 8.5%. Са друге стране, на истоку варирају од 16.3% у Саксонија-Анхалту, до 28.2% у Турингији, где чак и улазе у власт, што је на савезном нивоу незамисливо због помањкања коалиционог капацитета ове политичке партије.

На истоку, процес денацификације је био суштински другачији у односу на запад. На западу је процес водио спознаји злочина не само административног апарата, безбедносних служби и специјалних јединица Трећег Рајха, већ одговорности чињењем, саучествовањем у злочинима или нечињењем и прећуткивањем злочина много ширих друштвених слојева. Са друге стране, на истоку је за злочин кривљена Националсоцијалистичка немачка радничка партија (НСДАП) Адолфа Хитлера, док су шири слојеви пре представљани као жртве, него као директни и индиректни саучесници. Узрок томе био је тоталитаристички принцип, где је новим, комунистичким властима у принципу одговарао опстанак алибералног система који увек поставља друштво/државу/идеологију/партију испред појединца, чак тако изражено да сам појединац може бити жртвован без већег отпора шире заједнице, а све јер се и његова жртва представља као залог за опште добро.

Управо у овој чињеници, као и историјском развоју истока који тек у оквиру СР Немачке, током последњих 29 година континуирано функционише у либералној демократији, што је пређашње ретко искуство источнонемачких области, треба тражити узрок вишем степену популарности неонацистичке Национал-демократске партије (која је чак и остваривала одређене успехе на локалним изборима у Дрездену), постојању неформалних неонацистичких група које су активније и масовније у градовима истока него југа или запада Немачке, али и популарности антинацистичке, али апологетски према комунистичком режиму настројене партије Линке, односно партије која лута између
десног екстремизма и свеобухватног популизма, Алтернативе за Немачку.

Хес је био један од најближих сарадника Хитлера, служио је као "рајхслајтер", односно фиреров заменик у НСДАП. Обављао је де факто дужности председника партије, од Хитлеровог ступања на чело државе 1933. године. Године 1941. је у тајности прелетео у Велику Британију где је покушао да договори сепаратни мир "два аријевска народа". 

Британци су га ухапсили и осудили због злочина против мира. Ипак, за разлику од већинедругих, високих нацистичких дужносника, с обзиром на чињеницу да није директно суделовао у спровођењу "коначног решења", тј. истребљења Јевреја у Европи, није погубљен, већ је осуђен на доживотну затворску казну коју је служио у специјалном затвору Шпандау, у западном Берлину. У 93. години живота, извршио је самоубиство 1987. године, у моменту када је био најстарији, живи, високорангирани нациста, један од најближих Хитлерових сарадника.

Управо из разлога што је "дословно веровао" у злочиначку "аријевску идеологију", због тога што није сматрао Немце ексклузивним и јединим носиоцима "новог, аријевског поретка" и зато што је желео сепаратни мир са Британцима, а како би се Рајх могао фокусирати на рат против оних група народа, који су идеологијом зла били означени као "нижерасни", као и због тога што неонацисти не прихватају званичну верзију о његовој смрти вешањем већ сматрају да је убијен, Хес се у неонацистичким круговима не само у
Немачкој већ широм света, доживљава као „мученик“. Његов гроб, један је од ретких познатих, када је реч о нацистичким злочинцима и повремено је служио као место "ходочашћа" симпатизера идеологије зла.

НДП, иако настао у Западној Немачкој и иако је и сам лидер партије до 2011. године Воигт са крајњег запада земље, остваривала је најбоље резултате управо на простору бившег DDR, од Брандербурга где су уживали до 3.2% подршке, до Саксоније где остварују 4.9%, односно Помераније где стижу до 7.5% на регионалним изборима 2005. године. На простору бивше "Западне Немачке", остваривали су резултат у просеку од око једног процентног поена.

Последњих година на таласу мигрантске кризе, јача још једна десна опција, која нема сасвим конзистентан програм и чији лидери износе потпуно међусобно супротстављене идеолошке ставове - Алтернатива за Немачку (АФД). АФД као антиестаблишмент партија, која се у почетку ватрено залагала за напуштање еврозоне и враћање немачке марке, која износи националистичке, насупрот глобалистичким ставовима и чији се високорангирани чланови у ставовима неретко суштински разликују, окупља превасходно протестне
гласове.

О колико колоритној партији је реч, лако се може закључити на примеру њеног лидера Алисе Вајдел, која је шеф посланичког клуба АФД у Бундестагу од избора 2017. године, када ова партија и улази у парламент. Вајдел је током кампање била представљена и као један од два кандидата АФД за канцелара. Вајдел се залаже за традиционалне вредности, класичну породицу и противи се хомосексуалним браковима, иако је сама декларисана лезбејка, у заједници са швајцарском продуценткињом Саром Босард.

Вајдел такође говори у име економског протекционизма и заштите немачке економије, иако сама живи на релацији Швајцарска – Немачка и део радних активности обавља у суседној држави, којој следствено и уплаћује порез.

Са друге стране, Бјерн Хеке, један од оснивача АФД 3 је током партијског митинга у јануару 2017. године у источнонемачком Дрездену, критиковао чињеницу што у центру Берлина постоји спомен-комплекс Холокаусту, истичући како су „Немци једини народ који је у центру своје престонице подигао споменик срамоти“, као и да "Немци морају начинити заокрет од 180 степени спрам своје политике сећања". Овај став је наишао на оштру осуду  тадашње копредседнице Фројке Петри, док други копредседник АФД Александер Гауланд у иступу партијског колеге није видео ништа спорно.

АФД као партија која је ојачала након већег прилива миграната са глобалног југа у Немачку последњих година, нарочито из исламских земаља, а с обзиром на своју отворено антиисламску програмску оријентацију, тако привлачи и шовинисте других провенијенција, којима у Немачкој не сметају само муслимани, већ и припрадници других, "неподобних" групација. АФД је на последњим парламентарним изборима 2017. године освојила 12.6% по пропорционалном систему, док је подршка партији нарочито изражена на истоку земље, што је видљиво и на регионалним изборима.

Немачки изборни систем је мешовит. Законодавна власт је презентована кроз Бундесрат (горњи дом) и Бундестаг (доњи дом). Грађани директно бирају само чланове Бундестага, на редовним, тајним изборима, сваке четврте године. Тренутно, Бундестаг броји 709 посланика (најмањи законски број је 598 али може бити и већи зависно од изборних резултата). Идеална расподела би била 299 места додељених по већинском систему (СР Немачка броји 299 изборних дистрикта) и 299 места додељених по пропорционалном систему. Ипак, број чланова Бундестага је редовно виши од 598. Наиме, у СР Немачкој, бирачи убацују један листић у гласачку кутију, који је подељен на две стране. На левој страни налазе се имена кандидата, који се бирају по једнокружном већинском систему ("први глас"), а на десној страни су имена политичких партија са чијих се листа бирају посланици по пропорционалном изборном систему ("други глас").

Међутим, због чега број чланова Бундестага варира од минималних, законских 598 до актуелних 709? Реч је специфичности немачког изборног система који познаје тзв. "прекобројна или допунска места". Могуће је да одређена политичка партија оствари много убедљивију подршку на "другом гласању", него на "првом". Како је СР Немачка подељена на 299 изборних дистрикта, сваки кандидат који је победио по већинском систему, мора добити статус члана Бундестага.

Са друге стране, како би и партије које су оствариле успех по пропорционалном систему, биле равномерно представљене у парламенту, сходно реалном изборном резултату, додељују се тзв. „прекобројна места“, којима се омогућује са једне стране реална заступљеност партија које су право на посланичко место оствариле по пропорционалном изборном систему, док се истовремено омогућује свим кандидатима који су освојили највише гласова у својим дистриктима да постану чланови Бундестага.

Предстојећи избори у ЦДУ могу у великој мери одредити управо судбину АФД. Од етаблираних политичких партија из "Западне Немачке", од 1990. године до данас, најбоље резултате на простору некадашње "Источне Немачке" бележи ЦДУ. Демохришћани су успели да традиционално и помало, политички круто, а свакако конзервативно оријентисаним источним Немцима, понуде алтернативу. Они су привукли како све оне који су се противили комунистичкој власти, тако и све друге који су наступали као опортунисти, конформисти или за источнонемачке прилике либерали.

ЦДУ се тако поставила као кључни противник популистичким или екстремистичким покретима који су налазили упориште на истоку, захваљујући комплексним историјским околностима. Ипак, неуспех преамбициозног и нереално постављеног плана Хелмута Кола, да се просечне зараде на истоку и западу изједначе само четири године након уједињења "две Немачке" 1994. године, захваљујући плану градуалног приближавања, доводи до незадовољства великог броја припадника широке радничке класе у бившем
DDR.

Услед оштрих и наглих реформи, непрофитабилности старих, гломазних и тромих концерна, технолошке заосталости, тржишне неатрактивности и неприлагодљивости на прохтеве либералног капитализма, све уз неразвијену свест о потреби постојања снажног приватног предузетништва, ствара се врло рискантна политичка клима на истоку земље, где номинални бруто друштвени производ пада од 1990. до 1992. године за епских 40%! 

Ипак Хелмут Кол, будући ретко способним политичарем, визионарски настројеним државником и вештим организатором, успева да уз помоћ својих сарадника, одржи политичку ситуацију под контролом и незадовољство широких слојева средње класе на истоку напослетку уведе у институције. Кол, који је осам година владао Западном Немачком (од 1982. до 1990.), а потом и уједињеном Немачком још осам година (све до 1998.), оставио је у наслеђе прво социјалдемократском лидеру Шредеру који ће владати Немачком наредних седам година, а потом и својој најбољој ученици Ангели Меркел, која власт преузима 2005. године, грандиозни изазов који се може превладати само системским радом, у стабилном окружењу и тек након неколико генерација државника, који ће спроводити сличну политику која за циљ има постепене, еволутивне промене у источнонемачком друштву.

Управо Ангела Меркел се чинила као најбоље решење за нови искорак на овом плану. Кћерка протестантског свештеника, иако рођена у Хамбургу, одрасла на истоку, где је њен отац примио парохију и напустио удобан живот у Бундесрепублици, отиснувши се у DDR да заједно са додељеном му паством дели судбину под изразито атеистичким режимом.

Канцеларка Меркел је успела да превлада велики изазов светске економске кризе 2008/09. године и када су сви очекивали пораст незадовољства на истоку због новонастале рецесије, ситуација је заправо остала политички прилично стабилна. Ипак, велика мигрантска криза која је на снази последњих пет година, а кулминира од 2015., доводи ЦДУ и превасходно њеног одлазећег лидера у веома тешку позицију. Отпор имигрантима из Азије и Африке, а посебно са Блиског истока на истоку државе условљен је бројним мотивима, од којих на овом месту треба издвојити макар два.

- Средња класа на истоку гаји дубинско, тињајуће незадовољство својим социјалним положајем. Разлика у стандарду у односу на судржављане на западу је очигледна и упркос напорима савезне владе, не бива елиминисана. Незапосленост је на вишем нивоу него на индустријски и пре свега технолошки развијенијем југу и северу, емиграције са истока на запад су честе и тло је далеко погодније за креирање  разних, колективно емитованих, негативних осећања. Стога је на истоку далеко лакше лансирати тезу о „странцима као кривцима“ због преузимања радних места и прилика домицилном становништву, иако је заправо број тражилаца азила у СР Немачкој на простору некадашње DDR, не рачунајући град Берлин, пропорционално убедљиво најмањи. 6

- Олако и континуирано давана обећања о скором достизању западног стандарда, раднике са истока су довела у позицију изневерених бирача који више немају поверења у централну владу и лако прихватају популистичке пароле које им обећавају лако и брзо разрешење суштинских проблема.

Криму не може ни мува да приђе! Одреди С-400 руске војске вежбали противваздушну одбрану! (ВИДЕО)

Ипак, управо последњи избори у ЦДУ могу прекинути ову спиралу успона АФД на истоку и утицаја других, неретко екстремних снага. У случају политичког заокрета најснажније немачке странке, с обзиром на популистичком инсистирању на имиграционој теми, АФД може постати класична "партија једног питања" и након пооштравања имиграционе политике Берлина изгубити свој кључни наратив.

Слично као и УКИП у Уједињеном Краљевству, која је након "Брегзита", чији је кључни заговорник била, дословно нестала са политичке сцене, безуспешно покушавајући да изађе из калупа "политичке опције једног питања".

БОНУС ВИДЕО: Када видите шта тамо раде људи на -37 степени, одмах ћете престати да се жалите на хладноћу