ЖИВОТ У ТУЂИНИ, ДАЛЕКО ОД КУЋЕ: Спрска лекарка открила како изгледа живот људи са наших простора у Немачкој
Докторка Маја Вукманић објаснила шта Србима највише недостаје у иностранству
Како се људи пореклом из Србије и региона сналазе у Немачкој, шта им највише недостаје, како се најбоље прилагодити - открива Маја Вукманић, психотерапеуткиња и психоаналитичарка из Франкфурта, код које долазе гастарбајтери кад имају проблеме.
ИНЦИДЕНТ У ОРМУСКОМ МОРЕУЗУ: Иран запленио танкер са ОПАСНИМ ТОВАРОМ (МАПА)
РУСИЈА ЈЕ СПРЕМНА: Москва открила своје планове у Африци, Французи не могу сами
ЕВРОПА ОЈАЧАВА ГРАНИЦЕ ЗБОГ МИГРАНАТА: Да ли ће ЕУ дизати зидове као САД?
Маја Вукманић, психотерапеуткиња и психоаналитичарка из Франкфурта, каже да наши људи који дођу да живе и раде у Немачкој "нису свесни да доживљавају културни шок, већ обично кажу да су дошли из једне топле земље у хладну земљу". Да се ради о шоку открије се тек током терапије, каже она.
- Тек онда схвате шта им заправо недостаје. Јер та промена, долазак из земље у којој су људи привржени једни другима, у ову, у којој је много тога у међуљудским односима другачије, томе се није лако прилагодити. То уме да изазове потиштеност - каже Вукманић.
Према њеним речима, помоћ терапеута посебно траже млађи људи са наших простора, они који су дошли последњих година, који су добро образовани и заиста желе да се интегришу.
- Желе овде да живе, да остану, желе овде да нађу пријатеље. Њима посебно смета што не могу брзо да се укључе у немачко друштво. Они желе да буду интернационални. Не желе да буду само оно одакле су дошли, желе да се помешају. Млади долазе углавном одмах после студија. Недостаје им дружење, онако како се то доле практикује. Да кажемо - недостаје им опуштена, спонтана забава - истиче она.
Вукманић објашњава да "и Немци то исто воле, али је то код Немаца као и посао, структурисано, организовано у разним групама и удружењима, преко спорта, хобија…
- Немци нису тако приступачни, али то не значи да су хладни. А ни то да децу са 20 година шаљу у живот не значи да су хладни. То је просто одређен начин живота. Нашим људима овде недостаје заједница. Морам да кажем да је ово једна другачија генерација. То нису они класични мигранти, такозвани гастарбајтери који су овде дошли пре 40-50 година, чисто из сиромаштва, с намером да раде и зараде и онда касније наставе живот тамо одакле су дошли. Многи од њих су доживели разочарање, јер нису могли довољно да зараде, јер нису могли економски да осигурају тај даљи живот… И тек онда је почела њихова интеграција у ово друштво. Тек онда су такви фактори, дружење, заједница… почели да играју неку улогу у њиховим животима - каже психотерапеуткиња и психоаналитичарка.
Она открива да јој је деведесетих година долазило пуно људи с ратним траумама, али да сада има само појединачне случајеве и објашњава да ли се ратна траума може наследити.
- То се зове трансгенерацијска траума, то није преношење трауме, али утиче на следећу генерацију и може имати квалитет трауме. Кад је неко сам под утицајем трауме, то трауматско стање делује и на његову околину и онда је јако тешко сачувати дете од тога - истиче Вукманић.
Додаје да јој у Фракфурту, где већ 25 година има ординацију, долазе људи из целог света, не само Немци и наши.
- Не постоје другачији или неки типични проблеми. Наши људи често кажу - "знате на шта мислим, знате како је то код нас…". Они просто више очекују од мене да их схватим, нешто као емпатију међу земљацима. Дакле, обраћају ми се не само због језика. Међутим, ја им кажем да не знам "како је то код нас". То их мало иритира, али их наведе на размишљање, на то да се увек ради о индивидуи, о особи, њеним личним проблемима, о нечему што је специфично, а не о нечему што је опште. После тога се боље улази у прави разговор - говори она..
Према њеним речима, немачко друштво је отворено за прихватање нових људи и они поштују сарадњу.
- Али да би људи могли једни с другима ступити у контакт морају се моћи споразумети. Дакле треба се потрудити да се научи језик. Нико не мора да говори перфектно, није проблем нагласак… али мора да има појма како овај језик функционише. Немам пацијената који се жале да их понижавају због тога што су странци. Дискриминација се може доживети на пуно подручја, али у мојој пракси то није конфликт са којим се моји пацијенти боре - објашњава Вукманић.
Вукманић, која је одрасла и студирала у Немачкој, каже да млађима иде брже прилагођавање животу у новој земљи, а то иде брже и када се то жели.
- Мислим да ту постоје разлике, у зависности од доба живота и од социјалних услова у којима се то дешава. Мислим да није лакше за породице, разлика је у томе што оне имају шири спектар додира са друштвом. Сви чланови породице морају на свом подручју да се боре: деца у школи и ваншколским дружењима, родитељи на послу… - истиче она.
Они који желе да дођу у Немачку, како каже, треба да знају да их очекује пуно непознатог и сигурно пуно разочарања.
- Када се човек усуди да крене негде у иностранство, мора имати нека позитивна очекивања и онда када спозна да се та очекивања само у малом делу испуне, то је тешко поднети - истиче лекарка.
На питање шта мисли о резилијенцији, о психичкој отпорности о којој се често говори у последње веме, Вукманић одговара да се ради о томе да се "користе способности које ме као особу воде ка томе што вреди, а за то је важна способност разликовања".
- Мислим да је резилијенција бољи израз од позитивног размишљања. Отпорност се може имати ако човек има поверења у себе, а за то се мора имати свест о својим јаким и слабим странама. И ранији мигранти су били суочени са захтевима, и раније су јако пуно радили. Али, сада су ти захтеви на пуно подручја. Није то само посао на којем треба бити компетентан, вредан, него се траже некакви јаснији профили и у слободном времену и у дружењу - објашњава она.
Што се тиче васпитања деце, Вукманић каже да је "добро што су родитељи сада пуно пажљивији према деци, него што је то било раније".
- Деца морају бити знатижељна, морају се испробавати и радити даље на томе у чему су добри и помирити се оним што им не иде. Свако има нешто што му иде добро од руке, и неке ствари где је суочен са својим границама. Важно је са дететом разговарати и о једном и о другом. Јер, треба да зна да барата и са својим слабостима, да познаје своје границе, да се због тога не осећа одбаченим, већ да све интегрише. По мени је то добар начин васпитања - истиче лекарка.
На крају разговора Вукманић открива да још нико није тражио помоћ због проблема који су директно или индиректно у вези с пандемијом и да ће то тек доћи.
- Моја је процена - ми смо сад сви још у шоку. Сад се одупиремо том шоку. Тек после тога, кад се то мало слегне, доћи ће последице, можда ће избити страх који је пракично доживљен у време короне. Али сада примећујем усамљеност. Ову изолованост породице лакше преброђавају, али појединцима је теже. То ми кажу пацијенти. Све у свему, додат је још један страх. И тај страх се такорећи придружио већ постојећим проблемима неке особе. Али, ми као друштво отворено говоримо о страху у склопу короне и немам пацијенте који долазе специјално због короне и кажу - ово ме је оборило - закључује Вукманић на крају разговора за немачки лист.
