НЕПРОМЕЊЕН ВИШЕ ОД ДВА ВЕКА: Погледајте ШЕСТ ЗАБЛУДА о америчком изборном систему
О америчком изборном систему чак и у доба избора мало се говори
Око 240 милиона Американаца бирало је 46. председника Сједињених Америчких Држава. Иако се данас сматра "колевком демократије" САД заправо имају један од најспецифичнијих председничких изборних системна на свету о коме, због његове сложености, и грађани ове државе слабо знају и који, на моменте, изгледа свакако, само не демократски.
ТРАМП СЕ ОБРАТИО ЈАВНОСТИ: Милиони људи гласали за нас, што се мене тиче већ смо победили!
ОСИМ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ГЛАСАЛИ И ЗА МАРИХУАНУ: Њу Џерзи и Аризона изабрали легализовање опијата за личну употребу
У КЉУЧНОЈ "КОЛЕБЉИВОЈ ДРЖАВИ" ОГРОМНА ИЗЛАЗНОСТ: Људи чекају у редовима да би гласали!
Овакав начин избора председника је дефинисан 12. амандманом на Устав САД још 1804. године. Дакле, непромењен важи већ више од два века иако су се у међувремену политичке прилике, па и сама Америка, много променили.
О изборном систему који влада у овој држави чак и у доба избора мало се говори, па постоје многе заблуде. Ево неких од њих:
Избори у Америци почињу заправо већ почетком изборне године. У првим месецима две највеће странке - Републиканци и Демократе, бирају свог кандидата. Широм државе, свако ко има жељу да се кандидује то може да уради, а онда се на нивоу савезних држава организују унутарстраначки избори на којима се гласа. Гласа се у просторијама странки и ти избори могу бити затворени (да гласају могу само регистровани симпатизери странке) али и отворени (кад може да гласа било ок, укључујући и симпатизера или чак члана друге странке)
Највећи број кандидата овако отпадне или се и сам повуче, па у пракси подршку странке добија само неки искусни или утицајни појединац који има ресурсе да мобилише највећи подршку. На завршној конвенцији и Републиканци и Демократе потврђују свог јединственог кандидата кога ће подржати њихови гласачи у свим савезним државама (без обзира што су они можда иницијално гласали за неког другог).
Ипак, чак и онда на изборима не постоје само два кандидата јер увек постоји и независни кандидат иако му се у јавности углавном не придаје много пажње.
Ово је само делимично тачно! Наиме, грађани Америке на изборима председника не бирају непосредно већ заправо гласају за своје представнике који ће онда у њихово име гласати за председника САД. Дакле, кад Американац гласа, он заправо поручује представницима своје савезне државе за кога би требало да гласају.
Ти представници зову се електори и њих одређују политичке партије посебно за сваку савезну државу. Како је на снази већински изборни систем, без обзира са коликом већином један од кандидата победио у некој савезној држави (разлика може да буде и теоретски само један глас), сви гласови електора из те државе иду њему.
Ово правило не важи у само две америчке државе – Мејн и Небраска, где се број електора дели пропорционално.
Највећи број држава већ деценијама су "републиканске" или "демократске" па странке своје активности највише концентришу на тзв. "неопредељене, климаве" државе – Охајо, Флориду, Пенсилванију и Вирџинију.
Нема свака држава исти број електора! Њихов број се одређује на основу броја становника. Најмање их је три, а њихов број се прерачунава са сваким пописом становника на 10 година. Укупни број електора је непромењен још од избора 1964. године и износи 538. Да би победио, кандидат мора да освоји 270 гласова електора.
Ипак, овај систем није савршен, па државе са малим бројем становника ипак добијају више електора него што им припада - глас једног грађанина Вермонта вреди колико гласови три грађана Тексаса, док један глас из Вајоминга вреди колико четири гласа у Калифорнији.
Процењује се да око 11 милиона Американаца живи на тзв. Острвским територијама САД – Порторику, Америчким Девичанским Острвима, Мидвеју… Становници ових земаља се сматрају грађанима САД, али не плаћају федерални порез, немају представнике у Конгресу, па самим тим и не могу да гласају за председника САД.
Ово је прилично иронично, јер је број становника Територија већи него у шест слабо настањених савезних држава. Гласање астронаута из свемира који своје гласове шаљу поштом, да и не помињемо.
Иако су их грађани делегирали, гласови не обавезују електоре да поштују њихову вољу. Они ће то углавном испоштовати, али је било и случајева да електор гласа супротно од инструкција своје партије за независног кандидата или чак и за противника.
У историји је укупно забележено 158 таквих случајева, али они никада нису променили исход избора. Ипак, да би спречиле своје представнике да овако "промене мишљење” у последњих 10 година неке државе су увеле казне које се крећу од новчаних па до затворских.
Управо због чињенице да електори не морају да гласају за онога за кога су им “снажно сугерисали”, бирачи из њихове државе, победник избора фактички није 100 одсто познат на дан избора.
Сами електори састају се у Вашингтону тек шест недеља после избора, дакле у децембру, у тело које се зове Изборни колеџ (Елецторал College) и они су ти који званично бирају председника САД.
Како је број представника паран (538) теоретски је могуће да ниједан од кандидата не освоји потребних 270 гласова. У том случају председника бира Представнички дом Конгреса, а потпредседника Сенат.
Ако Изборни колеџ изабере председника гласове потврђује Конгрес почетком јануара. Тада председник добија четворогодишњи мандат који почиње у подне Инаугурационог дана – 20. јануара у години након изборне.
