ЗАВИРИТЕ У ЖИВОТ ЕЛИТЕ У СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ: Они мисле да се у Америци говори корејски и не знају шта је Ајфелов торањ!
Редак увид у живот елите, деце најмоћнијих људи нације
Већина информација које у свет допру о Северној Кореји, осим онога што се у медије пробије из обавештајних кругова, су заправо сведочења људи који су успели да побегну из земље, а они у највећем броју долазе из нижих слојева тамошњег друштва. Мало је података из прве руке о томе како се стварно осећа елита и шта људи блиски политичком врху заиста мисле.
"ЗАКОРАЧИТЕ У ПЈОНГЈАНГ": Овај видео ће вам променити мишљење о Северној Кореји заувек!
ИМАЈУ НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ И ОПРЕМУ: Северна Кореја основала нову специјалну јединицу
Америчка ауторка и новинарка Суки Ким, Јужнокорејка која је као тинејџерка с родитељима пре 30 година емигрирала из Сеула у Њујорк, недавно је, након што је као професорка енглеског језика провела шест месеци подучавајући студенте у Пјонгјангу, издала књигу “Без тебе нема ни нас“ која пружа редак увид у живот елите, деце најмоћнијих људи нације. Суки Ким је радила на Универзитету науке и технологије у Пјонгјангу, најелитнијој високошколској адреси, како каже, тамошњем пандану америчког МИТ-а.
Реч је заправо о малом Универзитету на ком студира 270 искључиво мушких студената, из редова синова политички моћних људи. Већина професора на СЗТПЈ су странци, и студенти и професори живе у кампусу, у предграђу Пјонгјанга, и није им допуштено да га напуштају га. Студенти немају контакт чак ни с породицом код куће. Сви су под сталним надзором чувара.
“Ти младићи су црèме де ла црèме Северне Кореје. Нисам их интервјуисала, живела сам с њима. То је много дубљи увид. Осим што сам их подучавала, пола године сам с њима јела три оброка дневно, играла кошарку... Изненадила ме подвојеност у њима. Били су врло љубазни, пуни поштовања, понешто провинцијално наивни, искрени. Дакле, допадљиви и драги, а истовремено горљиви следбеници наслеђа Великог вође, скоро као роботи. Три пута дневно одлазили би до мензе попут војника, у колони, певајући патриотске песме. Ти синови утицајних људи такође живе у страху. То је систем изграђен на страху који осећају сви, без обзира на то припадају ли владајућој класи или су сељаци далеко од Пјонгјанга”, објашњава Суки Ким у разговору за Јутарњи лист.
О свету не знају скоро ништа. “Један ме је, на пример, питао да ли сматрају у Америци и шире да је наенгмијан, њихово национално јело, најбоље на свету. Многи немају појма што је Ајфелов торањ или Таџ Махал, неки мисле да људи у Америци говоре корејски, да је интранет, строго контролисана мрежа, исто што и интернет. Иако студирају науку и технологију, немају појма кад је човек слетео на Месец. Али, сваки од њих могао је напамет рецитовати кад је и за колико Аљаска продата Америци, што им је битна лекција из империјализма. Баш сви су чули за ‘Прохујало с вихором’.
Свако предавање и књиге које су користили, пре тога је власт проверила и допустила. Студенти су јако мотивисани за учење енглеског, али писање есеја им је била ноћна мора.Нису могли да схвате структуру те форме.
“Објашњавала сам им да ће једног дана као научници морати да пишу радове у којима ће доказивати своје тезе и теорије. Али, у њиховом свету се никад ништа није аргументовало јер је све заправо хир и наслеђе Великог вође. Написати три до пет пасуса у којима имаш тезу, увод, разраду и аргументе и закључак било им је потпуно страно и тешко схватљиво”, наводи Суки Ким.
На памет јој пада и следећи пример: “Једнога дана у мензи је било весело. ‘Победили смо Јапан’, викнули су углас кад сам ушла. Њихов национални тим у квалификацијама за Светско првенство победио је Јапан, кажу. Утакмица је преношена уживо, а студенти су ми пуни поноса говорили о корејском играчу који игра за Манчестер Јунајтед. Дан касније погледала сам на интернету (којем смо приступ имали само ми, страни учитељи) и видела да је Северна Кореја давно испала из квалификација за Светско првенство. Меч с Јапаном био је нека сасвим неважна утакмица. Открила сам и то да није преношена уживо, снимак је пуштен кад је режим био сигуран да је национални тим однео победу. Сазнала сам и да не постоји играч из Северне Кореје који игра за Манчестер Јунајтед. Е сад, у свету у којем су одрастали ти дечаци, јасно је да нису могли да разумеју шта значи написати есеј, поткрепити нешто аргументима”, каже ауторка књиге о животу у Северној Кореји.
Књига се темељи на белешкама које је потајно водила и чувала на УСБ-у који је скривала у одећи, не усуђујући се да га остави у свом апартману. Од тренутка кад је стигла у кампус до дана кад је одлетела из земље живела је у свеобухватном страху. Како се носила с њим?
“Страх је постао интегрални део мене, али нисам имала времена да размишљам о томе. У Северној Кореји немаш ни секунде слободног времена у којем си сам, нема тамо приватности. То се не може препричати, исцрпљујуће је. Константно те неко посматра, као да живиш у акваријуму. Не знаш ни ко те све посматра. Чувари надзиру цео универзитет, студенте, професоре, студенти такође посматрају једни друге и професоре. Сваки оброк, сваки разговор, сваки одржани школски час је под лупом. Свако може бити опасан. Наши кабинети и апартмани су били озвучени. Све зграде у кампусу су с обе стране повезане застакљеним пролазима па је свако свугде изложен погледима. Понекад сам се осећала као да ја, моја приватност и особа као таква више не егзистирамо. Тај би ме осећај притискао попут маља, клаустрофобично, на тренутке скоро неподношљиво", рекла је Суки Ким и додала:
"Тренутке физичке самоће, у мом апартману, ујутро и увече, користила сам за писање белешки за књигу. Било ми је важно да не заборављам ствари. Али, било би погрешно рећи вам да сам у тим тренуцима, водећи белешке, налазила олакшање. Знала сам да ће ме, ако их неко открије, прогласити шпијуном. Ако ми је ишта доносило олакшање, онда је то била моја везаност за студенте, приврженост коју сам осећала за њих. Та интеракција с њима, људски контакт, неки тренуци с њима били су једино време кад бих заборавила на страх. За те младиће сам се искрено везала, осећала сам као да су ми синови.” Није јој, каже, ниједном пало на памет да одустане од писања белешки.
“Од тренутка кад сам чула да планирају оснивање тог универзитета за елиту, 2008., и да ће на њему радити странци, планирала сам и тражила начин како да дођем тамо и добијем посао. Знала сам да, ако одем тамо, морам да напишем књигу.”
Случај је хтео да је дан пре него што је требало да се врати кући умро Ким Џонг-ил, Драги вођа.
“Нисам успела ни да се поздравим са студентима. Верујем да у тој земљи има људи који су се радовали смрти диктатора, поготово они који су изван Пјонгјанга, али сви које сам ја видела били су искрено потресени. Студенти су то јутро за доручком изгледали као да су ридали целу ноћ, имали су грозне дебеле подочњаке, као да им је душа исисана. Тај дан сам схватила колико је моћан режим. Пре сам као новинарка интервјуисала избеглице из Северне Кореје и сви су ми говорили да људи лажу, да се претварају да им је стало до вођа, али оно што сам ја видела је искрена туга. Јасно, то су била деца родитеља повезаних с влашћу”, испричала је Суки Ким.
