НОВИ УЗЛЕТ МОНРООВЕ ДОКТРИНЕ: Шта са собом доносе ПРОМЕНЕ У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ?

Најновије промене у Латинској Америци, попут смене бразилске председнице и довођења човека на линку ЦИА Мишела Темера на чело најмногољудније земље тог континента, економске пропасти Венецуеле, отварања Кубе према свету, доласка Маурисија Макрија на власт у Аргентини и недовршених процеса помирења у многим државама, диктирају услове за интензивније америчко присуство у овом делу света. У историјској перспективи се показало да је такав развој ситуације значио разарања и патњу у већини држава континента на коме су државни удари уобичајени део политичког фолклора. 

Офанзивом атлантизма у Евроазији Монроова доктрина је помало пала у заборав. Креирана у Вашингтону у првој половини 19. века са циљем пројекције геостратешких интереса САД у латионамеричком свету, она је, међутим, доживела нови процват у светлу нових околности у међународној арени. Латинску Америку је после готово полувековног крвопролића захватила фаза релативног мира и економског раста у највећем броју земаља, све до почетка глобалне економске кризе.

Црвена линија, после које неће бити повратка је најновије заоштравање односа Русије и Запада у украјинској и сиријској кризи, и пратећим ефектима од којих су за Латинску Америку најзначајније ниске цене нафте, које се упорно одржавају на ниском нивоу.

Вашингтон веома вешто користи идеолошко-идентитетске обрасце и карактеристике дате средине за остварење сопствених интереса. У другим деловима света, посебно у стратешки најважнијој Евроазији, САД прибегавају отворенијим и насилнијим методама њиховог остварења. Међутим, у Латинској Америци време комбиновано са субверзивним делатностима САД и глобалног финансијског система под њиховом контролом у највећој мери одрађује посао. Друштвени процеси типични за латиноамеричке државе помогнути усмеравањем догађаја споља постепено ревитализују "пипке" које Вашингтон пројектује новом пузајућом Монроовом доктрином.

УПРКОС ЕМБАРГУ: Путин отворио нови терминал аеродрома у Волгограду

Крах економија

Теологија ослобођења која представља специфичан римокатолицизам са левичарским карактеристикама често је доводила до катастрофалних резултата у економији, што су атлантистички стратези користили за инсталирање десничарских режима и остварење сопствених интереса кроз приватизацију, дерегулацију и обилно учешће глобалних финансијских инситуција.

Атлантизам веома вешто користи мањкавости демократског политичког устројства за манипулисање обесправљеним слојевима у државама Латинске Америке у сврху остварења сопствених интереса. Традиција државних удара, нарушавања капацитета демократских институција и пратећих масовних злочина, карактеристична за овај континент, углавном је изазивала и усмеравала у жељеном правцу ЦИА.

ПОЉСКИ МИНИСТАР ОДБРАНЕ страхује од РУСИЈЕ!

Такође, нарко-картели су незаобилазан ванинституционални играч због огромне финансијске моћи и утицаја на најшире друштвене слојеве, због чега им се у овом тренутку готово немогуће супротставити.

Свему наведеном додатно доприносе пад цена стратешких сировина на светском тржишту, посебно нафте, бакра и соје, које представљају ослонац многих латиноамеричких економија. Глобалне вештачки изазване ниске цене нафте поменутим процесима иду наруку и на добром путу су да у потпуности уруше спољнополитичке амбиције засноване на мултилатералним конструкцијама иза којих стоји Венецуела.

Идеологија боливаризма, чији је основ економски социјализам са снажном римокатоличком компонентом, у последње две деценије представљала је кључну претњу интересима САД у овом делу света, са идеолошким епицентром у Венецуели. Несумњиве резултате постигнуте у области социјалне заштите и редистрибутивних политика уопште пратила је неефикасна монетарна политика, карактеристична за социјализам, праћена усмеравањем прихода од извоза нафте у редистрибуцију уместо у развојне компоненте економског система. Оваква економска политика ослоњена на високу цену нафте проузроковала је галопирајућу инфлацију и потпуни слом економског система земље.

ИРАН СЕ ВРАТИО У МЕЂУНАРОДНУ АРЕНУ: Ево шта то значи за цео свет!

Међутим, улога Венецуеле је била далеко шира. На основу повлашћених цена нафте, које су за државе савезнике биле између 40 и 60 одсто јефтиније, кроз организацију "Петрокарибе" и друге мултилатералне регионалне конструкције пружана је подршка суседним земљама у циљу извоза боливарских тековина на читав континент. У том контексту треба посматрати историјску посету председника САД Хавани, јер она произилази из немогућности пружања енергетске помоћи из Венецуеле у обиму који је неопходан. Остале земље "Царицом-а", разуме се, суштински зависе од будућих односа на релацији Вашингтон – Хавана.

Пад популарности председнице Дилме Русеф, изазван економским успоравањем и политичким тензијама претежно изазваним споља по узору на "обојене револуције" довео је до њене смене и инсталирања америчког играча Мишела Темера на њено место. 

НЕМАЧКИ ПОЛИТИЧАРИ ЗА РАТ: Наоружајте Кијев и продужите санкције Русији

Организација Мундијала и Олимпијских игара као показатељи економског прогреса највеће латиноамеричке економије неће бити од превеликог значаја уколико ослонац БРИКС-а у западној хемисфери не нађе модел да превазиђе проблеме економске природе и спољних утицаја са којима се суочава. Са друге стране, процес помирења у Колумбији није далеко одмакао од свог стидљивог старта, а, осим формалних питања администрација Хуана Мануела Сантоса и побуњеника из ФАРК, нису успеле да земљу трасирају ка трајном миру.

Цикличност политичког процеса

У Аргентини је перонизму дошао крај, барем за сада. Од Кристине Киршнер диригентску палицу и нимало безазлене економске проблеме на себе је преузео Маурисио Макри, проатлантистички кандидат деснице. Тиме је постала упитна даља сарадња са Русијом, пре свега у домену пољопривреде и енергетике. Колико-толико светла тачка је Чиле, који карактеришу политичка стабилност, висок привредни раст и највиши кредитни рејтинг у Латинској Америци. Међутим, пад цена стратешких сировина и природне катастрофе доприносе "проблемима у рају". Такође је веома важно имати у виду да су Аргентина и Чиле државе које, поред оних најмоћнијих, полажу право на богатства Антарктика, па су због тога од прворазредног планетарног значаја за Вашингтон.

Територијални спор Гвајане и Венецуеле, у чијој су сржи енергетски интереси и у који су укључене водеће нафтне компаније, као и спор Боливије и Чилеа око приступа пацифичкој обали, указују да границе из периода деколонизације не одражавају воље народа и влада ни на овом континенту. Ендемско сиромаштво на Хаитију, недовршен процес помирења у Гватемали, као и унутрашњи безбедносни изазови, са којима се суочавају пре свега Мексико, Хондурас, Колумбија и Венецуела, додатно указују да су ствари у Латинској Америци изнова кренуле по злу.

РУСИЈА ИМА ЈОШ ЈЕДНУ БАЗУ У ИНОСТРАНСТВУ: Стратешки бомбардери размештени у ИРАНУ

Латинска Америка има дугу традицију насилних смена режима, грађанских ратова на идеолошкој подлози и смена власти које се на идеолошком спектру протежу од крајње левице до радикалне деснице. Десничарски режими су углавном инсталирани уз свесрдну помоћ Вашингтона и бивали праћени репресијом и злочинима усмереним ка идеолошким супарницима оличеним у левичарским покретима. Повлачење левице са политичке сцене последњих година, уз губљење полуга моћи, злокобно подсећа на најмрачније периоде у историји овог континента. Цикличност политичког процеса карактеристичног за Латинску Америку у коме сиромашни гласају за левицу, која им омогући прелазак у виши социјални слој, да би потом гласали за десницу, која економски и политички процес врати на почетак, представља цондитио сине qua нон политичког живота у овом делу света.

Основни стратешки циљ САД је да се онемогући супротстављање америчкој глобалној доминацији путем мултилатералних облика сарадње, пре свега окупљању значајнијег броја држава око БРИКС (односно Бразила), али и кроз Целац, Царицом и друге облике сарадње. Нова Монроова доктрина добија мишиће. Колико ће латиноамеричке државе томе успети да се супротставе, зависи од многих глобалних фактора који у овом моменту нису до краја предвидиви.