ОД БЕБЕ ИЗ КОНТЕЈНЕРА ДО УСПЕШНОГ БИЗНИСМЕНА: Отац није могао да игра фудбал с њим па је заволео рачунаре (ФОТО)
Вршњаци су га малтретирали, називајући га "бебом из контејнера"
Само неколико сати по рођењу, Фредија Фигерса мајка је бацила у ђубре. Речено му је да је била зависница од наркотика и да није могла да брине о њему, али је након што је пронађен одмах збринут код хранитеља. Данас су они његови родитељи и на папиру, а пут од "бебе из контејнера" до успешног младог бизнисмена одлучио је да подели са целим светом.
ШОК У ШПАНИЈИ: Девојчица (12) се породила у кући, полиција покренула истрагу
ПРОНАЂЕНА НОВА "ЋЕЛЕ КУЛА": Стравично откриће уздрмало археологе (ВИДЕО)
НАКОН ПОЛА ВЕКА "ПРОВАЉЕНА" НАЈВЕЋА ЗАГОНЕТКА ФБИ-а: Дизајнер декодирао чувеног убицу "Зодијака" (ВИДЕО)
- Моји хранитељи су током свог живота прихватили више од стотину деце, али ја сам био једно од двоје које су усвојили. Ближили су се 70-ој, па део планова за будућност баш и није било усвајање новорођене бебе, али пошто су видели кроз чега сам све прошао, нису желели да прођем кроз систем неге. Живели смо у малом градићу на Флориди где сви све знају, па су деца у школи чула моју причу чак и пре мене - испричао је он за "Гардијан".
Вршњаци су га малтретирали, називајући га "бебом из контејнера".
- Тада сам морао да разговарам са оцем. Када сам имао 10 година рекао ми је у каквим околностима сам рођен. Мислио сам: "Да ли ме је неко заиста бацио? Да ли сам смеће или особа?". Све то ми је дуго сметало, али превазишао сам. Имао сам мајку и оца који су ме волели - каже Фреди.
Старост његових родитеља значила је другачије детињство.
- Мој отац није могао да игра фудбал са мном, па сам се заинтересовао за технологију. Читао сам енциклопедије од корица до корица. Били смо сиромашни, обилазили смо луксузне продавнице у потрази за стварима које су одбацили. Када сам имао осам година, отац ми је купио половни Мекинтош на бувљаку. Није радио, али сам успео да га раставим и поправим, после 50. покушаја - додаје Фигерс.
Како је и даље био жртва малтретирања, рачунари су били његов спас. То га је одвело до рачунарске лабораторије у школи и подстакло да започне сопствени посао, поправљајући компјутере.
- Са 12 година добио сам први посао. Радио сам после школе у градској кући као рачунарски техничар. Помогао сам у развоју протокола Интернет услуге, гурао сам своју страст до крајњих граница. Научио сам све што сам могао и до 14 почео да програмирам, два дана сам седео за рачунаром и нисам био ни гладан. Допало ми се - каже Фигерс.
Отприлике у то време, отишао је на путовање са црквом како би, као волонтер, помогао у опоравку оближњег града након што га је погодио торнадо.
- Помагао сам у аутосалону. Њихова документа су одлетела у ваздух, па сам им осмислио базу података. Када сам се вратио кући почео сам то да радим и за друге фирме. Добро сам зарађивао са 14 година, али сам увек штедео знајући да желим да имам своју компанију за телекомуникације - сведочи Фреди.
Када је имао 17 година, његовом оцу је дијагностикована деменција. Усред ноћи изашао би из куће и шетао по више километара. Заборавио би да обуче кошуљу и панталоне, али увек је имао обувене ципеле.
- Узео сам једну и уградио у ђон плочицу која је имала звучник и сензор. Тако сам могао да проверим где је када оде од куће, а мој глас би се чуо са његове плочице. Објаснио сам једној фирми са којој сам сарађивао шта сам направио и они су били одушевљени. Купили су уређај од мене за 2,2 милиона долара - каже Фигерс.
Одувек је желео да оцу купи рибарски брод о којем је сањао.
- Умро је после мање од 48 сати након што сам добио тај новац. Уместо тога, уложио сам сваки пени у ствари које би помогле другим људима као што је мерач за дијабетичаре који дели резултате путем "Блутута" - објашњава.
Фигерс сада има 31 годину и извршни је директор компаније "Фигерс Комуникејшн" и фондације која помаже деци у хранитељским породицама.
- За Божић купимо 25.000 бицикала и поклањамо их. Све дугујем својим родитељима, јер су ми показали саосећање и да имам добре људе око себе. Никада нисам чуо оца како виче. Умро је 2014. године, али још док сам био дете, знао сам да је то тај пар ципела у којима желим да корачам - закључује младић.
