Она не препознаје НИЧИЈЕ ЛИЦЕ: Чак и кад себе погледа у огледалу не зна ко је, а то није НАЈГОРЕ ОД СВЕГА
Гледање породичних фотографија требало би да причињава задовољство, али студенткиња Лорин Никол-Џонс из Дарбишира (Енглеска) на педесет одсто слика не препознаје ни себе. Да није беле венчанице, не би могла да се препозна чак ни на фотографијама са венчања.
Лорин (33) пати од прозопагнозије, поремећаја способности опажања лица. Сваком се понекад деси да заборави неки лик, али код ње је проблем толико изражен да понекад чак не препознаје блиске пријатеље и свој лик у огледалу, пише “Мирор”.
НЕМАЧКА НАСТАВЉА СА САНКЦИЈАМА РУСИЈИ! Меркелова: Став о гасоводу остаје непромењен
ЗАПАД НЕ ПРЕСТАЈЕ СА ПОДРИВАЊЕМ РУСИЈЕ: Захарова открила механизме помоћу којих Америка жели да "обори" Путина
"ШАЉУ ПОРУКУ: ВОДИ МЕ ГДЕ ХОЋЕШ" Монах Арсеније послао оштру поруку младим девојкама
Једном за рођендан није препознала жену која јој је са широким осмехом појурила у загрљај. Испоставило се да је мистериозна особа заправо њена најбоља другарица, коју познаје од 12. године и на чијем је венчању била деверуша само неколико месеци раније. Тек када је Хана проговорила, Лорин је схватила да је њена другарица прелетела више од 16.000 километара од Аустралије и да је она изненађење које јој је супруг Џонатан спремио за рођендан.
Не постоји лек против ове болести, али Лорин је научила да се ослања на гестове, навике и начин говора других људи како би препознала.
- Трудим се да то прихватим са хумором. Понекад се стварно дешавају смешне ствари. Једном сам 40 минута разговарала с погрешном особом на видео-конференцији, а једном сам бившег дечка побркала с неким другим – каже Лорин.
С друге стране, проблем нарушава самопоуздање и осећате да нисте способни да се снађете у додиру са светом и другим људима, објашњава она.
- Једном сам била у препуном ресторану и ухватила сам себе како се извињавам жени у пролазу зато што сам јој се испречила на путу да бих после неколико корака схватила да је то мој одраз у огледалу – каже она.
Гледање филмова јој више не причињава задовољство јер је само збуњује.
- Ако у филму играју две плавокосе жене које слично изгледају, не могу да их разликујем и губим нит. Радије читам – објашњава Лорин.
Не препознаје ни познате личности.
- Ни краљицу не бих препознала да обуче тренерку.
Сећа се како је у основној школи за двојицу дечака мислила да су једна иста особа и да је била убеђена да је једна девојчица дечак све док се једног дана није појавила у сукњи.
- Ако сретнем некога на улици понекад препознам ко је зато што има неку упадљиву карактеристику, на пример браду или носи наочаре. Ако нисам сигурна, поставим неколико питања како бих на основу њих закључила с ким причам.
Стручњаци врло мало знају од прозопагнозији, али сматра се да је реч о наследном поремећају или болести изазваном оштећењем или аномалијом у делу мозга задуженом за опажање лица и памћење. Упркос тешкоћама, Лорин је радила као говорни терапеут пре него што је одлучила да упише психологију.
- Радила сам с пацијентима на неурологији и више пута сам проверавала документацију како бих била сигурна да не радим са “погрешном” особом, јер нисам увек могла да их препознам по лику.
- Кад мало боље размислим, рекла бих да сам усавршила комуникацију с људима које не познајем нарочито добро. Лица ми не значе много и мислим да сам због тога једнако успешна у комуникацији с непознатима као и са људима које знам и врло брзо успостављам односе – каже она.
