ОТКРИВЕНА ВЕЛИКА ТАЈНА СЕВЕРНЕ КОРЕЈЕ: Скривени војни тунели воде чак до престонице Јужне Кореје - Сеула (ВИДЕО)
Ово је опасније и од нуклеарног оружја
Северној Кореји, једној од најскривенијих држава на свету, није страно ни да гради подземне војне објекте. Било да је тунел ископан испод демилитаризоване зоне дизајниран да прође хиљаде војника на сат, или бункере за смештај руководства режима, Северна Кореја је изградила опсежне подземне објекте дизајниране да јој дају предност у рату.
ДРАМАТИЧНЕ СЦЕНЕ У ЊУ ДЕЛХИЈУ: Десетине хиљада сепаратиста улетело у престоницу, фармерски бунт прераста у нешто горе! (ФОТО/ВИДЕО)
ТРАНСФОРМАЦИЈА ЗЕМЉЕ ЛАЛА У ЗЕМЉУ ПАЉЕВИНА: Демонстранти ломе све пред собом, власт спрема одговор (ВИДЕО)
ТАЈНЕ МУМИЈА ЕГИПАТСКИХ КРАЉИЦА: Археолози дошли до спектакуларних открића, како је Клеопатра задобила љубав свог народа
Један од најранијих примера севернокорејског подземног инжењерства било је откриће неколико тунела који су водили из Северне Кореје испод демилитаризоване зоне у Јужну Кореју. Први тунел лоциран је 1974. године, протежући се километар јужно од ДМЗ-а. Тунел је био довољно велик да се под њиме креће до две хиљаде војника на сат. Током истраге тунела, минобацач је убио официра америчке морнарице и десетара јужнокорејских маринаца. Захваљујући информацији севернокорејског пребега, 1978. године откривен је још већи тунел, дуг километар и широк готово седам стопа.
Од тада су откривена најмање четири тунела, са армиранобетонским плочама, електричном енергијом за осветљење и производњом свежег ваздуха, и уским железничким колосецима за враћање прљавштине и камена до улаза у тунел. Заједно, четири тунела вероватно би могла да премештају трупе бригаде на сат времена под одбраном Јужне Кореје.
Тешко је утврдити колико тунела постоји. У једном извештају се каже да је Ким Ил-сунг, оснивач севернокорејске државе и деда Ким Џонг-уна, наредио свакој од десет борбених дивизија на фронту да ископају два тунела. Ако се заврши, то би теоретски значило да још десетак тунела остане неоткривено. Бивши јужнокорејски генерал, Хан Сунг-чу, тврди да постоје најмање осамдесет и четири тунела - неки који сежу чак до центра Сеула. Јужнокорејска влада не верује да су Хан-ови бројеви - нити наводна способност да стигне до Сеула - веродостојни. Копање тунела од 60 километара наводно би створио хрпу смећа од седам стотина хиљада тона, коју сателит није снимио. Упркос упозорењима, последњи већи тунел откривен је 1990. године и чини се да Јужна Кореја верује да је опасност од тунела прошла.
Ако је прошло, можда је то зато што је Северна Кореја одлучила да тунелира на различите начине. Верује се да ваздухопловство Народноослободилачке војске Северне Кореје има три различите подземне ваздухопловне базе у Вонсану, Јангјину и Onchunu. Подземна база у Вонсану наводно укључује писту дугачку 5.900 стопа и широку деведесет стопа која пролази кроз планину. Према речима пребега, током ратних времена авиони НК ПЛААФ, укључујући ловце МиГ-29 и авионе за копнени напад Су-25 Фрогфут, полетели би из конвенционалних ваздушних база, али би се вратили у подземне ваздушне базе. То је вероватно, јер би се могло очекивати да севернокорејске ваздушне базе буду брзо уништене током рата.
Још један подземни развој је серија бункера трупа у близини ДМЗ-а. Севернокорејски пребег открио је да је, почев од 2004. године, Северна Кореја почела да гради бункере способне да сакрију између 1.500 и две хиљаде потпуно наоружаних борбених трупа у близини границе. Изграђено је најмање осам стотина бункера, са циљем да се сакрију јединице попут лаких пешадијских бригада и одморе до почетка инвазије.
Верује се да су и други подземни објекти изграђени да би заклонили вођство Севера. Према јужнокорејском војном часопису, Сједињене Државе верују да постоји између шест хиљада и осам хиљада таквих склоништа расутих широм земље. Ове информације су наводно прикупљене од пребега како би се ловили припадници режима у случају рата или пропасти владе.
Верује се да Северна Кореја има стотине пећина које скривају артиљерију, северно од ДМЗ-а. Позната под називом Харденед Artillery Sites (ХАРТС), обично су тунелом обрубљена планинама. Артиљеријски комад, попут 170-милиметарског топа Коксан или 240-милиметарског ракетног система са више лансирања, може пуцати из уста пећине, а затим се повући у сигурност планине да се поново напуни. Ова места се користе за пружање артиљеријске подршке инвазији на Јужну Кореју или за директну ватру на сам Сеул. Од 1986. године, и процењује се да постоји двеста до пет стотина ХАРТС-а.
Према извештају Института Наутилус, такође се сматра да Северна Кореја има "радарске локације у окнима дизала која се могу подићи попут подморског перископа; базе подморница и ракетних патролних чамаца у тунелима тесаним у стени; тунели дужине километар и више за складиштење возила и залиха или за сакривање становништва оближњег града."
Како би се Сједињене Државе и Јужна Кореја носиле са овим подземним објектима у ратно време? Прво, морало би да лоцира објекте. Те објекте је тешко уочити преко сателита, а прикупљање информација од пребега можда је најбољи начин да се о њима сазна у миру. Једном када рат започне, сигналне обавештајне службе покупиће радио преносе од раније непознатог подземљад локације, непријатељске трупе ће са скривених положаја или улаза у тунеле, а артиљеријски радари против-батерија поправљаће положаје ХАРТС-а. Вероватно је да ће, упркос претходним припремама, многе од ових позиција изненадити Вашингтон и Сеул.
Једном када се лоцирају, постоје три начина за решавање web локација. Први и најсигурнији начин да се са њима изађе на крај је бомбардовање одозго. Ово представља најмањи ризик за савезничке снаге, али такође ће бити тешко утврдити да ли су ваздушни или артиљеријски удари имали добар ефекат. Употреба бомби или артиљеријских граната може проузроковати провале који спречавају савезничке снаге да уђу у подземни комплекс и искористе све обавештајне податке пронађене у њему.
Друга опција је једноставно стационирање трупа ван тунела и пуцање на свакога ко изађе напоље. Иако је такође сигурнија опција, подземни комплекс ће увек имати више излаза - тунели које је Ким Ил-сунг наредио својим коповима да копају да би свака имала по четири или пет излазних тачака. Најтемељитији начин решавања тунела био би улаз у њих. Ово би био убедљиво најефикаснији начин за решавање задржавања режима, али и најопаснији.
Евентуални пораз Пјонгјанга у било ком ратном сценарију је дат, али његово подземно седиште, утврђења и депои трупа могу не само да побољшају способност Корејске народне армије да изведе изненадни напад, већ и да продуже рат, збуњујући високотехнолошке технологије оружане снаге својих противника. Таква подземна склоништа, ма где се налазила, вероватно ће бити место завршне фазе рата, јер режим под земљом воде брзо напредујуће савезничке снаге. Тек тада ћемо открити прави опсег севернокорејског опсежног подземног царства.
