ОВО СЕЛО ЋЕ УСКОРО НЕСТАТИ СА ЛИЦА ЗЕМЉЕ: Избеглице у граду духова
Манхајм је село на крајњем западу Немачке које ће ускоро нестати с лица земље. Али док се то не догоди, то место поред угљенокопа пружа уточиште избеглицама из свих делова света.
Прво што упада у очи јесте то да су свуда спуштене ролетне. На други поглед види се да су и поштански сандучићи облепљени траком. Овде више нико не прима пошту откако је одлучено да место Манхајм (Стари) буде пресељено неколико километара даље, тамо где ниче Манхајм (Нови). Немачки енергетски концерн RWE одлучио је да настави да експлоатише дрвени угаљ на том подручју између милионског Келна и тромеђе Немачка-Холандија-Белгија.
(ИНФОГРАФИК) ГРАДОВИ ДУХОВА: Ево зашто више нема НИКОГ ЖИВОГ у овим сабласним местима
Град духова
У Старом Манхајму живе они који се још нису преселили у Нови. У складу с тим и све активности у месту сведене су на минимум. Локална штедионица отворена је само три сата дневно. У споредним улицама има нешто живота. Једна девојчица се игра са псом. Тове се Софија и има четири године. С родитељима и братом дошла је из Јерменије у нади да ће јој ту бити пружена медицинка коју у домовини није могла да добије.
Софију посматра комшиница Габи Валуга. Она и њен супруг Фолкер су чланови удружења које се брине о избеглицама у том полунапуштеном месту. Њихов подрум је нешто попут складишта хуманитарне помоћи: одећа, намештај, играчке – све оно што другима не треба, а избеглицама би могло добро да дође. Код породице Валуга је увек веома живо. Стално неко звони на вратима.
Намештај за роштиљ
Али ретко је то неко ко жели нешто од ствари у подруму, а чешће избегличка деца из комшилука. Мала Софија која би да се опоигра са њиховим псом Пепеом или Рамзи из Србије коме су занимљиви коњи које држи породица Валуга.
„Понекад морамо, кад је већ касно, да им кажемо: сад је доста“, прича Габи Валуга и додаје: „Овде у Немачкој имамо мало другачији однос према времену.“ Каже да деци која долазе из других култура мора да објашњава да се у Немачкој људима више не звони на врата након осам сати увече. Или да се ноћу не слуша гласно музика. Или да се старим намештајем не може потпалити ватра за роштиљ. Габи се смеје: „Ођедном се кућа нашла у густом диму, али то све ваљда спада у процес интеграције.“ Комуникација се одвија рукама и ногама, с немачким за сада баш и не иде.
Манхајм је изузетак
Гостију ће изгледа бити још више. Граду Керпену, под који спада Манхајм, пре пар дана поновно је додељен контингент од 350 избеглица. Напуштена касарна већ је пуна, исто као и остали расположиви капацитети у граду. Избеглице за сада живе у импровизованом смештају, на пример у напуштеним канцеларијама или у шаторским насељима. У поређењу с тим, Манхајм делује идилично. Много зеленила и слободног простора. Породицама из Србије, Босне и Херцеговине, Албаније, са Косова, из Арменије или Сомалије додељене су напуштене породичне куће. Свака има башту. Деца могу да се играју по читавом селу, саобраћаја готово да нема.
Али „Манхајм је изузетак“, каже Анете Зајхе, градска секретарка за интеграцију. У месту више нема садржаја, најближа продавницама удаљена је четири километара. Аутобус вози на сваких сат времена. Интеграција није могућа јер домаћег становништва готово да више и нема.
Упркос томе, људи попут Габи Валуге и њеног супруга не одустају. Не разумеју зашто је расправа која се води око избеглица често прожета ксенофобичним тоновима. „Немци увек страхују да ће неко нешто да им узме“, каже Фолкер Валуга, преносе Дојче Веле.
Притом, друштво живи у изобиљу. То се види и на улицама Манхајма, онда када породице које се селе пар километара даље износе ствари које им више нису потребне. Око тих гомила по правилу се брзо окупљају они који то могу да искористе јер почињу од нуле. Таквих је у Манхајму сваким даном све више – бар док се не појаве први багери у потрази за угљем.
