ПОСЛЕДЊЕ ПЛЕМЕ КАНИБАЛА: Живе на дрвећу, а сумња се да су ПОЈЕЛИ несталог Рокфелера (ВИДЕО)
Нерешива мистерија
Већина деце је сањарила о сопственој кућици на дрвету, издвојеној оази за играње, али ретко ко може замислити како би било живети целог живота на тај начин. Људи који живе управо у таквим конструкцијама представљају праву мистерију за спољни свет, а све што антрополози знају о њима јесте традиција коју практикују од седамдесетих.
Наводно су чланови племена Короваи биле регуларне жртве "лова на главе" Цитак племена све до 1960-их, а верује се како је последњи напад био 1966. Можда је управо страх од таквих напада и нужна самоодбрана присилила Короваи људе да живе на дрвећу.
СЕСТРА ХЕРОЈ: Маша (6) је спасила брата (1), али су лекари убили њу (ФОТО)
Они живе у индонежанској Папуа Новој Гвинеји, а куће граде на дрвећу високом између шест и 12 метара. Ипак, међу њима постоје и рекордери, куће на висини од 35 метара изнад површине земље. Већина је изграђена на само једном дрвету, али неки припадници племена су раширили своје домове на неколико стабала. Према научницима, чврсто Бањан стабло се обично користи како би служило као главни стуб који пролази кроз кућу. Крошња дрвета се сече и од ње се прави подизмеђу грана. Зидови и кров се затим праве од истог дрвета од ког су направљени и оквири, а све се заједно спаја ратаном.
Под је очигледно направљен од јачих материјала, тако да људи могу да ходају по кући без страха од пропадања. Он мора да буде изузетно чврст, јер свака кућа има око десетак људи који живе у њој. Короваи племе прави ове куће ручно, а алати које користе подсећају на оне из праисторијског доба.
Без контакта
Процењује се да данас постоји између 2.500 и 4.000 аутохтоних припадника Короваи пелемена, а тешко је одредити тачан број јер се млади људи обично крећу према селима дуж обале реке Бекинг и Еиланден.
Припадници племена обично су ловци-скупљачи, веома су породични људи и воле све да деле. Први сусрет племена и спољног света био је 4. октобра 1978. кад је мисионар Јоханес Велдуизен дошао до њихових насеобина и фотографисао их.
Не разумеју питање "зашто?"
Шумско тло по мишљењу ових људи припада духовима који се по њему крећу ноћу. Не познају већину апстрактних појмова, а реч "маноп" значи им одобравање, добро расположење, срећу и сл. Не познају рационализам ни питање зашто. Све што раде раде јер је то тако од давнина, јер су то радили њихови преци. Ниједном странцу не говоре своја имена и митове, а знају да броје само до 25. Једна кућа служи им служи тек око пет година.
ЈЕЗИВИ ПРЕДОСЕЋАЈ: Погинула је у загрљају дечка, а погледајте шта је написала пред пут!
Ко умре у кући, у њој остаје
Мртве ако умру у шуми наслоне на дрво, а ако умру у кући оставе их тамо и изграде нову кућу. Мушкарци иду у лов, граде замке за свиње, кућу, бране на реци. Обично лове свиње, змије, птице, глодаре, рибе и ракове. Белцима је обично запањујуће њихово умеће пењања. У крошњама лове птице, питоне и опосуме. Жене скупљају плодове, беру траву, лове жабе, гуштере и инсекте.
Систем кланова
Сваки клан састављен је од неколико мушкараца, њихових жена и деце. Жене се узимају из других кланова договором. Као мираз женином клану дају се две мање свиње или једна велика, као и огрлица од псећих зуба. Свињском кљовом буше носну хрскавицу, а ноздрве бамбусовим трњем.
Жене за време менструације мушкарци не смеју да виде, па се повлаче у малу удаљену кућицу на земљи где иначе и рађају децу. За то време помажу им и храну доносе друге жене. Духовима жртвују свиње. Полне активности такође обављају у шуми и при томе се никада не љубе.
Неколико документарца је направљено о Короваи племену, а написано је и безброј чланака. Још 1993. године филмска екипа је документовала процес изградње куће на дрвету и њихову праксу канибализма (као облик казненог правосуђа) и других обичаја.
Кад би умро неки члан племена увек се претпостављало да је то због деловања црне магије, а не због природне смрти. Због тога је требало наћи члана племена у ком се налази зли дух, убити га и појести како би се спасили остали. Сматра се да су чланови једног од ових племена појели Мајкла Рокфелера, сина њујоршког гувернера Нелсона Рокфелера. Он је давне 1861. године нестао приликом експедиције у којој је посматрао чланове ових племена. Његово тело никад није пронађено.