АВИОН СЕ ПРЕПОЛОВИО НА ПОЛА, ПУТНИЦИ БЕЖАЛИ КРОЗ ПРОЗОР! Једна од НАЈЈЕЗИВИЈИХ авионских несрећа у којој је страдао српски пилот "Тог дана није требао да ради"

Људски фактори су главни у многим авионским несрећама. Такав је био случај са летом 812 који се срушио приликом слетања 22. маја 2010. Истрага несреће је открила лошу комуникацију посаде, док је незгодан приступ допринео исходу. Као резултат тога, 158 путника је погинуло када је Боинг 737-800 прелетео писту у Мангалору у Индији. Овај догађај је класификован као трећа најсмртоноснија ваздушна катастрофа у земљи.

Искусни пилоти и опасна писта

“Ер Индија Експрес” је управљао специјалном варијантом Боинга 737-800 на рути која повезује Дубаи и Мангалоре. Млазњак је био стар нешто мање од три године и био је савршено прикладан за слетање на аеродроме са кратким пистама.

Летачку посаду чинили су пилоти са искусни у летењу Боингом 737. Златко Глушица (55), капетан пореклом из Србије и бивши пилот ЈАТ-а, сакупио је више од 10.000 сати лета укључујући 2.440 сати на Боингу 737. Харбиндер Синг Ахлувалија (40), први официр, сакупио је 3.620 сати лета, од чега 3.319 на Боингу 737. Оба пилота су имала претходно искуство са овим аеродромом - капетан је слетео на Мангалоре 16 пута, док је први официр слетео на аеродром 66 пута.

План лета укључивао је одлазак са међународног аеродрома Дубаи и слетање на међународни аеродром Мангалоре, који се налази на брду. Само два друга аеродрома у Индији имају столне писте (писта која се налази на врху висоравни или брда са једним или оба краја поред стрме провалије која се спушта у дубоку клисуру) - Кожикоде и Ленгпуи. Ови аеродроми захтевају повећану свест и веома прецизан приступ слетању. У време несреће, захтеви за оперативну обуку у Мангалору и ван њега нису били тако строги као данас. То ће се касније променити због несреће.

Ланац догађаја

“Ер Индија Екпрес 812” је без проблема полетео из Дубаија и лет је протекао без проблема пре него што је почело спуштање. Заправо, капетан је спавао један сат и 40 минута остављајући првог официра да надгледа системе авиона, навигацију и комуникацију са контролом ваздушног саобраћаја током крстарења. Авиону је одобрен прилаз ИЛС ДМЕ на аеродрому у Мангалору.

Копилот је наставио да лети упркос чињеници да је “Ер Индија Експрес” захтевао да капетан лично спусти авион због компликоване писте на врху брда. Схвативши да су превисоко на 2.600 метара, капетан је спустио стајни трап уз још активиране брзинске кочнице да би додатно повећао брзину спуштања. Ово није било довољно, а авион је био на скоро дупло већој висини од предвиђене за безбедно слетање.

Када се авион приближио ДМЕ тачки на четири километара, први официр је повикао: “Превисоко смо” и “Писта је право доле”. Капетан је узвикнуо након чега је уследило ручно повећање брзине спуштања.

Извештај о несрећи тврди да се у овом тренутку авион спуштао брзином од скоро 1.200 метара у минути. Авион је прешао праг писте на око 60 метара висине са назначеном брзином већом од 296 км/х, знатно изнад Стандардне оперативне процедуре (СОП) од 15 метара са циљном брзином од 266 км/х. Авион је продужио у безбедносну зону на крају писте, ударивши десним крилом у структуру локализаторске антене пре него што је ударио у граничну ограду и пао у клисуру.

Ово је била прва несрећа са смртним исходом за Ер Индија Експрес, али не и први инцидент са прекорачењем писте у Мангалору.

Авион се разбио на два дела

Телевизијски снимци убрзо након пада показали су остатке летелице у пламену са димом који се диже из олупине. Министар саобраћаја је тада навео да су временски услови били нормални са видљивошћу од шест километара, без ветра и кише. Тек након несреће почела је киша.

Са 158 мртвих, несрећа је у то време имала највећи број жртава у којима је учествовала породица 737.

Поред шест чланова посаде, у тренутку несреће у авиону је било 160 путника. Иако је 169 имена било на оригиналној листи путника, девет се није укрцало на лет. Сва тела су извучена из олупине. Осам путника је преживело.

- Авион се разбио на два дела и густ црни дим је ушао у кабину. Искочио сам кроз отвор на прозору. За мном је кренуло још шест путника. Побегли смо, уз помоћ становника оближњег села - рекао је један преживели.

Мештани су били међу првима на лицу места који су помогли, док је отприлике 15 ватрогасних возила, 20 кола хитне помоћи и 100 спасилачких радника одмах распоређено у акције спасавања.

Златков син тражио нову истрагу

Александар Глушица, син пилота Златка Глушице који је проглашен кривим за удес авиона “Ер Индија експреса”, тражио је поновно покретање истраге како би доказао да његов отац није крив за погибију 158 путника.

Глушица је тврдио да истражни органи, који су саставили извештај у којем се његов отац окривљује за немар, нису узели у обзир неадекватне мере безбедности на аеродрому у Мангалореу. Он је тражио од “Ер Индије“ да преиспита безбедност овог аеродрома и друге могуће узроке удеса.

Судска истрага коју је индијска влада покренула констатовала је да је пилот Златко Глушица током највећег дела лета спавао, те да се пред само слетање пробудио, наводно дезоријентисан, због чега по свој прилици није имао јасну процену ситуације.

Његов син, међутим, истиче да се авион запалио након што је ударио у систем инструмената за слетање на крају слетне писте. Он верује да је за катастрофу делимично била крива и чињеница да је овај систем био смештен управо на том месту, “што није у складу са прописима”.

Породице погинулих браниле пилота

Родбина погинулих у авионској несрећи реаговала је врло бурно када је процурела информација по којој је за несрећу крив поспани и дезоријентисани пилот Златко Глушица.

- “Ер Индија” је морално одговорна за несрећу. Пилоти у “Ер Индији” раде прековремено. То је нешто о чему би требало да се поведе рачуна - изјавио је др Јаисима Шети, секретар Удружења породица жртава авионске несреће, који је у несрећи изгубио сестру и зета.

Он је, такође, критиковао висину одштете коју је “Ер Индија” одредио породицама погинулих, рекавши да је то “премало.”

Ко је био Златко Глушица?

Златко Глушица је био велики патриота, причали су рођаци о погинулом пилоту након стравичне несреће у Индији. Био је искусан пилот, у индијској компанији радио је 13 месеци и уговор са њима требало је да му истекне за две недеље. Већ је имао услов за пензију, али је и даље летео да би школовао свог сина Александра, који се такође школовао за пилота.

- Шта ти је живот. Тог дана није требао да ради, позвали су га да мења колегу. Да није полетео, био би међу нама - испричале су Златкове колеге на његовој сахрани.

Глушица је на вечни починак испраћен на рођендан свог унука Петра. Сахрањен је на гробљу у београдском насељу Јаково у општини Сурчин.

Извор:Србија Данас/Блиц