"ЈА САМ ПРЕЖИВЕЛА ПАД АВИОНА У КОМ ЈЕ ПОГИНУЛО 155 ЉУДИ" Ногама се забила у тло, а онда је угледала свог оца (ФОТО/ВИДЕО)
Мишел Дасан преживела је пад авиона у ком су јој страдали брат и мајка
- Моје детињство је било савршено. Рођена сам и одрасла у Њу Џерсију, у слаткој кући окружена породицом. За мој шести рођендан мама је организовала прославу са Покахонтас темом и то је моје последње лепо сећање на породицу. Месец дана касније, у децембру 1995. године, требало је да први пут отпутујемо у Колумбију. Била сам узбуђена, јер је то био мој први лет, а и због фамилије коју ћу ускоро упознати.
РЕШЕТАЛИ ЉУДЕ НА УЛИЦИ, УПУЦАНО 10 СЛУЧАЈНИХ ПРОЛАЗИНИКА: Стравични снимци масовне пуцњаве у Њујорку (ВИДЕО)
БЕГ ПРЕД ОДМАЗДОМ ТАЛИБАНА: Американци ужурбано припремају пресељење авганистанских преводиоца и сарадника
ЕВРОПСКИ ШАМПИОН У ВАКЦИНАЦИЈИ УВОДИ ТРЕЋУ ДОЗУ: Како изгледа британски план за додатну имунизацију против короне
Јуривши на путу до аеродрома, аутомобил породице Дасан се због снежних наноса преврнуо, па је право чудо било што су уопште стигли на време за укрцавање. Деценијама касније Мишел је знала да би било боље да никада нису стигли до аеродрома.
- После полетања, почела сам да се свађам са братом, јер сам желела да седим до прозора. Победила сам и он се наљутио и отишао да седне са друге стране пролаза, поред нашег рођака. После тога се не сећам ничега, све до буђења следећег јутра. Мој тата се сећа још нечега - авион се јако тресао, светла су се угасила, а људи почели да вриште - пише Мишел у својој исповести за Гардијан.
Авион у којем је била породица Дасан срушио се у близини Буге у Колумбији. Када се пробудила, Мишел је била неподношљиво жедна, запомагала је на шпанском, а тата је покушавао да је извуче из олупине.
- Била сам у огромним боловима и нисам могла да се померим. Тада нисам знала да сам била до појаса закопана под земљом читавих 13 сати. Претпостављам да су ми се у паду ноге само забиле у земљу. Мислим да ме је горњи део, који је био изнад површине спасао, јер су други путници брзо умирали од хипотермије - присећа се Мишел.
Када их је спасилачки тим на челу са болничарима пронашао, направили су импровизована носила од делова олупине авиона. Однели преживеле низ планину до хелиодрома, а Мишел је потом пребачена у болницу.
- Кад сам стигла, тамо је владао хаос. Само сам желела своју маму, да буде ту и да ме држи за руку. Била сам уплашена, а нико ми није говорио где је она. Стално сам питала за своју породицу и сви су ми говорили да су тата, мама и брат на путу и да се брзо враћају. На крају, сазнала сам горку истину - моја мама, брат и рођак који је путовао са нама били су на небу, а тата и ја смо двоје од четворо преживелих путника са лета на којем је било 155 људи. Нисам ишла на сахрану, јер сам се опорављала од повреда. Осећам кривицу, јер да нисам замолила брата да се помери са седишта, можда би и даље био жив - каже Мишел.
Након што је напустила болницу, отишла је у кућу свог рођака у Колумбији, а ноћне море које је сањала свако вече, татино присуство није успевало да ублажи.
- Тада сам била у инвалидским колицима и неколико година нисам могла да ходам без протеза. Доктори су тати рекли да никада више нећу ходати. По повратку кући, школа ми је тешко ишла и само сам плакала. Трауме, али и своје ноге сам успела да савладам. Речено нам је да се авион срушио због кривице пилота и ја у то нисам посумњала ни секунду, док нисам упознала Тристана Лорејна, пилота и филмског режисера, који је имао доказе о грешкама у типу авиона којим смо летели. Несрећа ме је учинила особом каква сам данас, ништа не узимам здраво за готово и празнину у мени коначно је попунила моја ћерка - закључује Мишел, жена која је преживела авионску несрећу.
