МИСТЕРИОЗНА СКРИВЕНА ДЕЦА: Родитељи их се стиде, неки их малтретирају а многи сматрају да заправо НИСУ ЉУДИ
Кетрин има 12 година. Мала је за своје године, а изгледа још млађе седећи мирно у тами. Више од половине свог живота она је затворена у својој колиби, не већој од баштенске шупе. Спава на бетонском поду, без душека. У тој просторији спавају и пилићи.
Суочени са недостатком подршке владе и заједнице, предрасудама и злостављањем, многа деца у Уганди су сакривена у својим домовима, са мало опција за посебну негу. Тамошњи локални лидери сада покушавају да ово промене, кроз едукацију и услуге које су породицама потребне.
МУЧАН ДАН ЗА ЧОВЕЧАНСТВО: Вирус управо однео МИЛИОНИТИ живот, а предвиђања не могу бити ЦРЊА (ФОТО)
АЗЕРБЕЈЏАН ПРОГЛАСИО РАТНО СТАЊЕ! Јерменија најавила корак после ког би било ТЕШКО ИЗБЕЋИ ОПШТИ РАТ
"СУКОБИ ВЕЛИКИХ РАЗМЕРА МОРАЈУ ДА ПРЕСТАНУ" НАТО захтева хитан прекид сукоба у Нагорно-Карабаху
"Ал Џазира" доноси опширну причу о деци која су осуђена да живот проведу у својим собама.
Једна од њих је Кетрин која има 12 година. Мала је за своје године, а изгледа још млађе седећи мирно у тами. Више од половине свог живота она је затворена у својој колиби, не већој од баштенске шупе. Спава на бетонском поду, без душека. У тој просторији спавају и пилићи.
- Ово не би требало да буде нормално. Али зато што ово дете има сметње у развоју, њу држе скривену - каже Фред Алимет, свештеник у селу Сороти, на истоку Уганде, где фармери живе са својим породицама у колибама направљеним од блата.
Мајка девојчице Сара Акело не живи овде. Њен супруг одбацио је Кетрин јер има инвалидитет, верујући да је проклета или дете другог човека.
- Отац не жели да је види. Пита мајку како је добила ово дете, остало седморо деце је у реду, али ово има проблем - наводи пастор.
Сара Акело живи са супругом, али корача жбунастим стазама три километра од куће како би седела испред колибе у којој је њено најмлађе дете скривено од њене пете године. Објашњава да је Кетрин овде закључана, на плацу најстаријег сина, због онога што ће јој се догодити уколико одлута. Као и већина деце у Уганди, Кетрин никад није добила дијагнозу, али је инвалид и то је чини метом.
- Понекад кад оде, пребију је, буде злостављана. Претучена је много пута - каже мајка.
У Уганди се људи са физичким или интелектуалним инвалидитетом често сматрају теретом, неспособни за рад или за учење. Стигму подстиче уверење да су особе са инвалидитетом проклете. Неки верују да је инвалидност узоркована грехом, да је крива промискуитетна мајка или неправда предака. Неки верују да та деца чак и нису људи.
Деца са инвалидитетом сврстана су међу социјално најугроженија у Уганди. Већа је вероватноћа да ће им бити ускраћена здравствена заштита, ређе ће ићи у школу, уз већи ризик од злостављања и сексуалног насиља. Широм земље, оваква деца су скривена, склоњена ван видокруга или још горе...
"Чекам да ово дете умре"
- Било је пуно отпора према овој деци током година. Толико организација покушава да се бори против тога, али то није борба једног човека - каже Стивен Кабенге из непрофитне организације која ради на проналажењу скривене деце.
Ова организација "Приглите културу" удомила је 20 деце са инвалидитетом у свом седишту у Ентебеу, ограђеној бази удаљеној око сат времена вожње југозападно од главног града Кампале. Жели да овај број повећа десетоструко, а амбициозан циљ је чак и пре него што је корона вирус умањио напоре да се помогне неком од процењених 2,5 милиона деце која живе са инвалидитетом.
Кабенге говори о ономе што назима "прелазом у прихватање". Каже да је пут дуг, те да интервенција мора почети од образовања.
- Не можемо да кривимо ове родитеље. Ако су вам целог живота говорили да је инвалидност заразна или да су ти људи проклети, онда ће то потрајати. Нема шансе да то променимо за месец дана, али ако је ситуација критична, наш приоритет је да се сачува живот детета - каже он.
Кабенге путује да провери самохрану мајку и њену ћерку.
- Рекла ми је да само чека да ово дете умре - наводи он.
Та кућа налази се у Логоњу, густо насељеном сиромашном насељу близу руба језера Викторија. Објекат је зидан и има две мале собе, нема купатила или кухиње. Храна се припрема напољу, поред издубљене аутомобилске гуме испуњене алуминијумским посудама.
Селма има десет година, али тетура се као да још учи да хода. Посрће напред на несигурним ногама, па уназад, увек спремна да падне.
Селма има српасту анемију и епилепсију. Лекари верују да она има и аутизам, али кажу да се ово не лечи због недостатка услуга прегледа и дијагнозе. Делимично је глува, слепа на десно око и не може да говори.
- Она мора да пије све ове лекове док не умре. Ако их не узме, вриштаће на сав глас - каже мајка Зубеда Ноно.
Ноно износи два танка и запрљана душека напоље и показује како омекшава Селмине падове када изађе напоље. Каменом затвара доњи део врата, а горњи оставља отворен како би комшије могле да провере да ли се дете срушило или имало напад. Мајка четворо деце зна да Селму не би смела да остави саму, али то је њена рутина да би ишла на посао пет дана све док дете није напунило шест година.
- Добро радим посао јер је дете још увек живо - каже она.
"Потребна је интервенција"
На папиру, Уганда је једна од "успешних прича" Африке. Економски раст значи да мање људи живи испод граница сиромаштва, а смртност деце је смањена. Чисте воде за пиће има више него икада раније, а људи живе дуже. Ипак, специјалних медицинских услуга широм подсахарске афричке државе нема довољно.
Уганда има 40 милиона становника и само једну менталну здравтсвену установу, пренатрпану болницу у главном граду у којој су деца заробљена са одраслима. Празнину коју остављају слабо раширене службе за особе са инвалидитетом попуњавају традиционални исцелитељи, врачеви и преваранти.
Адвокати наводе да поуздани владини подаци о стопама инвалидности у Уганди не постоје, а да не помињемо услуге помоћи.
Мајкл Миро, заговорник права особа са инвалидитетом каже да је други главни изазов култура.
- Многи људи, укључујући родитеље, нису прихватили ову децу до те мере да у њима не виде вредност и не пружају им основне потребе као било ком другом детету. Ово постаје изазов јер дете расте у стању самоодрицања, без подршке, љубави родитеља и заједнице - каже он.
Ако деца са сметњама у развију имају среће да иду у школу, мале су шансе да им буду дати ресурси потребни да им помогну.
- Ако немају новац или ресурсе информисања, ово дете ће остати такво какво јесте. Не може да приступи лековима. Они зависе од невладиних организација - додаје Миро.
Капљица подршке која је постојала готово је пресушила, а блокада услед корона вируса створила је још препрека на путу преживљавања деце са инвалидитетом. Транспорт и храна постали су скупљи, а лековима који спасавају живот је теже приступити. Миро такође наводи да је забележен пораст у извештајима о сексуалном злостављању током пандемије.
- Они заиста веома пате током овог периода. Потребна је интервенција која може да побољша тај статус деце са инвалидитетом - каже.
Родитељи који убијају своју децу
Многи људи у Уганди испричали су приче о такозваним "милосрдним убиствима", чињеници да родитељи остављају децу у грмљу или им насилно окончавају живот. Неколико родитеља је испричало како су им породице и пријатељи саветовали да децу баце у јавни тоалет или да их отрују.
Европски парламент је 2018. године донео резолуцију којом се осуђује ритуално убијање деце и новорођенчади са инвалидитетом у Уганди и позвао је власти да пруже већу подршку породицама. Ипак, таква срамота и тајна која покрива инвалидитет овде је учестала пракса.
Џими Анер је посвећени сеоски здравствени радник у северном региону Уганде који подржава родитеље деце са сметњама у развоју и вредно ради на разбијању митова око вештичарења.
С муком се присећа врелог јутра током једне сушне сезоне када се возио до Лира и гледао мајку како убија свог малишана. Са чистине поред пута видео је жену обучену у црно, мало дете привезено на леђа и како полако улази у реку. Када је стигла до средине реке, жена је одвезала платно и пустила дете да падне.
- Дете је пало у воду. Трачала је. Стали смо, али... нажалост, не знам да пливам и плашио сам се да уроним у воду - сећа се.
Када је девојчица нађена и однесена локалним старешинама, откивено је да је дете имало сметње у развоју.
- Беба је била хрома, а глава набрекла. Руке су биле веома мале, а две шаке су биле деформисане - наводи.
Пре две године, локални новинар Џералд Барибе известио је да је убијање деце са инвалидитетом у руралној Уганди било широко распрострањено.
Осим ових, породице се суочавају и са проблемима које се односе на неприхватање околине.
Уганда је донела низ закона и потписала међународне уговоре створене за заштиту инвалида, укључујући и то што је постала једна од првих земаља која је ратификовала Конвенцију УН о правима особа са инвалидитетом. Ипак, ове декларације готово ни у ком случају не утичу на животе родитеља који се боре да одрже своју децу у животу, децу која знају само да буду закључана.
Иако је постигнут одређени напредак у приступу образовању и здравственој заштити, многи инвалиди настављају да живе у "провалији".
