СМРТИ ПЛАНИНАРА КОЈЕ СУ И ПОСЛЕ ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА МИСТЕРИЈА: Једном су недостајале очи, другоме језик, а страдало их је деветоро
Њихова беживотна тела пронађена су недалеко од места на ком су камповали
Трагедија о којој се и данас прича и од које пролази језа, у којој је девет студената Политехничког института из Јекатеринбурга изгубило живот током путешествија у северне планине Урала.
Њихове смрти и после више од пола века су мистерија.
У почетку их је у тиму било десеторо, али је један од њих Јуриј Јудин због болести пар дана пре трагедије напустио екипу, тако да је остало седам мушкараца и две жене.
Вођа групе, која се упутила према планини Отортен, био је 23-годишњи Игор Ђатлов. Последњег дана у месецу, стигли су на ивицу брдско-планинског подручја, где су почели да се припремају за пењање. Наредног дана, 1. фебруара, одрадили су први део великог посла али су, због неповољних временских услова, скренули са правог пута. Када су схватили да су погрешили, одлучили су да пронађу место на коме ће преноћити. Од тада је све постала мистерија, о којо се и данас прича.
Очекивало се да се цео тим јави најкасније до 12. фебруара, што се није десило, па се одмах схватило да нешто није у реду, па је недељу дана касније покренута потрага за њима.
Њихова беживотна тела пронађена су недалеко од места на ком су камповали, који је био скоро уништен и изгледао је као да је напуштен у журби. Сва документација на основу које су настали каснији извештаји, била је и остала тајна. Фотокопије докумената постале су доступне тек током 90-их, иако су неки делови недостајали, тако да се и дан-данас поставља питање како су страдали.
Из расположивих докумената везаних за истрагу јасно је следеће:
1. Шест чланова групе умрло је услед смрзавања.
2. Ништа није указало на присуство других људи сем оних из тима.
3. Шатор је био исечен изнутра.
4. Сви су умрли између шест и осам сати након последњег оброка.
5. Напустили су логор одвојено и својевољно.
6. На гардероби неколико жртава забележен је висок ниво радијације.
7. О стању унутрашњих органа страдалих ништа се није знало.
Трагачи су прво наишли на беживотна тела Георгија Кривонишченка и Јурија Дорошенка, који су били босоноги и обучени само у доњи веш. Касније су пронађени и Игор Ђатлов, Зинаида Колмогорева и Рустем Слободин, а позе у којима су умрли, указивале су на то да су намеравали да се врате у шатор. Потрага за осталим члановима тима трајала је више од два месеца. Тела Николаја Тибо-Брињола, Људмиле Дубињине, Семјона Золотарјова и Александра Колеватова коначно су пронађена 4. маја. Била су затрпана снегом и знатно удаљенија од места на ком су пронађене њихове колеге. Да ствар буде чуднија, Семјон је на себи имао Људмилину бунду и шешир, а њено стопало било је замотано у Георгијеве вунене панталоне. Истрага је започета одмах по проналаску првих пет лешева, али ништа није указивало на то шта је довело до њихове смрти. На крају је закључено да су сви умрли од последица смрзавања.
Рустем је имао малу пукотину у лобањи, али се није сматрало да је она била фатална. Николај је имао тешку повреду главе, а Људмила и Семјон имали су фрактуре грудног коша, налик онима задобијеним у саобраћајној несрећи. Такође, оно што је било посебно страшно јесте да су Људмили недостајали језик, очи, делови усне и лица, као и део кости лобање.
Спекулисало се да су чланове експедиције напали и убили припадници Мансија јер су крочили на њихову земљу, али ништа није подржало ту тврдњу. Каснијом истрагом закључено је да је за њихову смрт одговорна непозната сила, а злогласни планински пролаз назван је Ђатловљев пролаз.
Случај је затворен у мају 1959. године и постоји много теорија о томе шта се и како догодило. Једна је да је узрок смрти била лавина, али нису пронађени никакви трагови снежног одрона, док се остале теорије везују за инфразвук, војне тестове, ванземаљце, јетија.
Међутим, ни толико година након страшне трагедије, нема званичне потврде о томе шта се уистину десило, па Ђатловљев пролаз остаје једна од највећих мистерија 20. века.
