ШТА СЕ ДЕШАВА КАДА УМРЕМО? Приче оних који су имали клиничку смрт ће вас НАЈЕЖИТИ
Неки кажу да нема ничега, а неки да су се нашли на најлепшем месту на свету
Оно што нас све занима, а што никада са сигурношћу нећемо знати јесте шта нас чека после смрти? Да ли нечега уопште има, да ли осетимо неку бол, одемо на неко лепше место или се само „угасимо“?
ОЦА ПРОГЛАСИЛИ НЕОДГОВОРНИМ: Са синовима био ДВА САТА У ЛЕДЕНОЈ ВОДИ без појаса за спасавање, једва извукли живу главу!
ДЕВОЈЧИЦА (7) ЈЕ ПОЧЕЛА ДА СЕ СМЕЈЕ ДРУГАЧИЈЕ НЕГО ОБИЧНО: Родитељи открили застрашујуће вести
ПРЕМИНУО "ОТАЦ" СУДОКУА: Он је измислио игру, волели су га љубитељи загонетки широм света
Искуства оних који су доживели клиничку смрт и којима је на пар минута стало срце су различита. Од оних којима се привиђају преминули блиски људи, преко оних који виде прелепу светлост, али и оних који кажу да нису осетили ништа.
Од чега све то зависи и да ли се ишта од тога заиста деси када умремо, остаје нам још увек да се питамо и чекамо да неко коначно докаже шта је истина.
Како дефинишемо смрт?
Физички процес старења најчешће се завршава отказивањем више органа: кардиоваскуларни систем колабира, плућа и мозак отказују. Наступа смрт. Медицински гледано има више врста смрти: „клиничка смрт", када закаже кардиоваскуларни систем, када се пулс и дисање зауставе и органи се више не снабдевају кисеоником и хранљивим материјама. Код „клиничке смрти" је још могућа реанимација, вештачким дисањем или масажом срца и она је често успешна.
Код „мождане смрти" то више није могуће. Тада отказују велики и мали мозак и мождано стабло. Додуше и код мождане смрти поједине мождане ћелије могу да буду активне у дубљим слојевима, али „свест" је већ изгубљена. И поред тога „мождано мртви" још дуго могу вештачки да се одржавају у животу.
Мождано мртве жене чак могу и децу да роде. Поједини мождано мртви пацијенти реагују и на спољашњи свет, рецимо за време операција. Из угла медицине то су, међутим, само рефлекси кичмене мождине, а не доживљаји бола.
Преносимо вам нека досадашња искуства оних који су имали клиничку смрт:
Као читање књиге
Монитормонкеј је пре пет година био подвргнут операцији, а због крварења током хируршког захвата, умро је на неколико минута.
-Пробудио сам се у нечему што је изгледало као свемир, али није било звезда нити светлости. Нисам лебдео, само сам био тамо. Знао сам да негде у близини има светла и љубави, али нисам журио нити имао потребе да одмах одем тамо. Сећам се да сам размишљао о свом животу, али то није било као монтажа. Више као да сам прелиставао књигу, а исечци су се ту и тамо појављивали. Шта год било, променило је моје мишљење о неколико ствари. Још увек се бојим да умрем, али се не бринем шта ће се након тога догодити- описује своје искуство.
Посета блиске особе
Schneidah7 је пао с мотоцикла док је возио брзином од 50 км/х и био је клинички мртав када су га пребацили у болницу. Док је лежао на аутопуту пре доласка хитне помоћи, неко је дошао да га охрабри.
-Сећам се само да сам био на асфалту и ствари су полако постајале црне и тихе. Једини разлог због којег нисам заспао био је бизаран тренутак у којем сам чуо како неко виче: Хајде, човече, устани. Устани.
-Тада је неко кренуо да лупа по кациги. Кад сам отворио очи, видео сам брата како чучи поред мене. То је било јако необично јер је мој брат умро од предозирања пре неколико година. Једино чега се сећам јесте да је погледао на сат и рекао нешто попут: ‘Они ће ускоро бити овде’, а затим отишао. Волео бих да могу детаљније то да објасним, али искрено се не сећам пуно тога и још увек имам проблема с памћењем због последица несреће- закључио је.
Башта
Иако су многи описали своју ‘смрт’ као празнину, ИДиедФорАБит је имао другачије искуство после алергијске реакције због које му је стало срце.
„Сећам се осећања усисавања уназад, изузетно спорог, попут повлачења кроз воду, а црнило је почело да нестаје. У једном тренутку је скроз нестало и видео сам башту. Није била пуна цвећа, већ је свуда била трава и прашина. У средини је било игралиште с двоје деце који су трчали, написао је инаставио:
“Тешко је то описати, али добио сам осећај као да могу да бирам желим ли да останем или одем, али кад год сам покушао да се вратим назад држао сам се на месту. Срце ми је застало на шест минута“.
Упорно одлагање аларма
Као тинејџер, TheDeadManWalks ишао је месецима на хемотерапију када му је одједном нос почео неконтролисано да крвари. Због сепсе и инфекције његово стање се погоршало, због чега је доживео клиничку смрт.
-Најгори део свега тога је чињеница како се то све може чинити мирним и спокојним. То је попут жеље да у 7 ујутро притиснете дугме за одлагање аларма. Можда га једном или двапут и притиснете, али онда се сетите да морате на посао или у школу и да тај сан мора сачекати јер још увек имате посла- описује.
Било је као сан
Алтбургер69 је прошле године доживела срчани удар и срце јој се стало три пута у хитној помоћи.
-Кад год сам имала терапију електрошока пробудила сам се и шалила са лекарима. Није било светла нити било чега другог. Имала сам осећај као да сањам- написала је.
Нема ничег после
Након несреће на мотоциклу, Rullknuf није дисао и стао му је пулс. Згрчио се и укочио. Након два минута, његов пријатељ је успео да га реанимира.
-За мене је то био само прекид. Без снова, визија..Наводно сам десет пута питао шта се догодило и срећан сам и дан што сам остао жив.
