ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ЕРДОГАНОВИХ ПРЕТЊИ ИЗРАЕЛУ? Турски председник има паклени план за решавање кризе на Блиском истоку

Ситуација се у односима Израела и Либана, прецизније шиитског милитантног покрета Хезболах, ужарила након ракетног напада на део Голанске висоравни под израелском контролом у којем је погинуло 12 деце, Друза и није искључена могућност отвореног сукоба.

Док се међународна заједница активно укључила у настојања да се избегне разорни израелски одговор који би могао водити преливању сукоба на цео Либан, с претњом последичног ширења на регион, турски председник Реџеп Таип Ердоган најавио могуће војно укључивање у сукоб Израела с Палестинцима.

"Ако ојачамо, Израел неће моћи да чини шта сада чини у Палестини. Баш као што смо ушли у Карабах, баш као што смо ушли у Либију, могли бисмо учинити слично њима. Нема разлога да то не учинимо. Морамо бити снажни како бисмо могли да предузмемо те кораке". Турска је дала сву подршку Азербајџану који је у муњевитој операцији 19/20. септембра прошле године под своју контролу ставио цело подручје Нагорно Карабаха који је дотад контролисала Јерменија.

Интереси у Либији

У Либији је Турска 2019. године отворено ушла у сукоб на страни власти у Триполију те је онемогућила снаге с истока, које води самозвани маршал Калифа Хафтар, да освоје главни град. У том су сукобу тешко поражени плаћеници руске групе Вагнер који је требало да однесу победу. Ердоган не спомиње турске интервенције у Сирији након избијања грађанског рата 2011. године које нису биле тако успешне ни упаде на север Ирака где се сукобљава с курдским групама за које тврди да су блиске Радничкој партији (PKK).

Његова је изјава снажно одјекнула, али треба је помније читати и ставити је у контекст. Турски председник је говорио чланству своје странке, Правде и развоја (АК), у свом родном граду Ризе фокусирајући се на раст одбрамбене индустрије. Реченице су кондиционалне, услов је да Турска буде војно моћна, а снажну су реакцију изазвале због осетљивости тренутка који прети отвореним ратом Израела и Хезболаха. Треба их ставити у реални оквир, Турска је изложена у Сирији и Ираку, и даље је активна у Либији, у недељу је парламент одобрио председнички предлог о распоређивању војске у Сомалији на две године како би се подупрла сигурност у борби против тероризма и других претњи у оквиру споразума о одбрамбеној сарадњи Турске и Сомалије.

Ердоганову политику према регији погоне два примарна импулса, реч је о амбицији да Турска постане покровитељ региона који је некад био део Османског царства. На том су плану остварени важни успеси у доба пре Арапског пролећа док је министар спољних послова био Ахмет Давутогу спроводећи политику "нула проблема са суседима" која је доживела крах након почетка рата у Сирији. Амбиција иде и даље, турска политика, како ју је зацртао АК, има циљ да оствари примат у исламском свету због чега се Анкара поставља тако снажним заштитником палестинског корпуса. Милитантни покрет Хамас се држи Турске, али Палестинска самоуправа не иде у том смеру па је Ердоган, кад је говорио о могућем укључивању у сукоб Израела и Палестинаца, истовремено затражио да се Махмуд Абас извни јер је одбио позив да се обрати Великој народној скупштини Турске. Томе треба додати и други одржани круг преговора палестинских фракција у Кини о чијем садржају знамо мало. Анкара тим потезом није задовољна јер сматра да би она требало да води главну реч у тим процесима. Улогу играју и емоције на које се Ердоğан често позива говорећи о потлаченом палестинском корпусу иако такве осећаје није показивао према туркменској исламској мањини Ујгурима које злоставља Кина.

Интереси, а не емоције

Дакле, не ради се толико о емоцијама, иако их свакако има, колико о интересима, па ће Палестинци увек бити део његовог говора, Ујгури изузетно ретко. Турска има интересе у Централној Азији међу нацијама и државама турског говорног подручја, где настоји да избегне сукоб са Кином, која ту гради стратешку дубину, и обе настоје да смање руски утицај у тој области.

Ердоганове изјаве треба посматрати и у контексту настојања да се побољшају односи са Сиријом. У Турској још увек има три милиона сиријских избеглица, које локално становништво често неправедно криви за економске потешкоће са којима се земља суочава, а које су резултат лоше политике АК. Ердоган се нада да би са Асадом могао да се договори о заједничкој операцији против Курда, који су на ивици стварања сопствене државе у источној Сирији, што Анкара сматра неприхватљивим. Русија има добре односе са Курдима, САД такође, Иран их толерише.

Суочен са тако многостраним невољама, султан Анкаре нема довољно снаге да се експонира у сукобу Израела и Хамаса.

Србија Данас/Курир