СУДБИНА ЧЕРНОБИЉА РЕШЕНА У 36 СЕКУНДИ: Никад виђени документи о катастрофи која је променила Совјете (ВИДЕО)
Реактор је прво требало зауставити па тек онда обуставити његово хлађење. 36 секунди након престанка хлађења угашен је реактор. Само неколико секунди касније, експлозија је потресла зграду.
Јесте ли се икад запитали шта све може да се догоди за 36 секунди? Па, судећи према недавно преведеним тајним документима, судбина Совјетског Савеза, а тиме и остатка света, одлучена је у 36 секунди.
УЖАСНЕ СЦЕНЕ! ЗАПАЛИО БЕСКУЋНИКА ВАТРОМЕТОМ: Уз осмех на лицу гледа како се сироти човек бори са ватром (ВИДЕО)
ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ПОТРЕСАО ЈАВНОСТ: Трогодишњи дечак убијен док се возио са оцем у колима (ФОТО/ВИДЕО)
БАЛОН-ПАКЕТИ ЛЕТЕ ПРЕКО ГРАНИЦЕ: Нове тензије између Северне и Јужне Кореје!
Биле су то секунде након фаталне заповеди за заустављање турбина хлађења нуклеарног реактора у Чернобиљу. Наиме, реактор је прво требало зауставити па тек онда обуставити његово хлађење. 36 секунди након престанка хлађења угашен је реактор. Само неколико секунди касније, експлозија је потресла зграду. Последице те одлуке и грешке у комуникацији одговорних у електрани осете се и данас.
Последице те одлуке јасно је изнео друг Борис Шчербина, иначе заменик председавајућег совјетског већа министара, на тајном заседању совјетских званичника. Недавно преведени и објављени записи с тог и многих других састанака објављени су на страницама Натионал Security Archive.
- Упутства јасно говоре да реактор мора бити угашен пре гашења турбине. Систем заштите укључује и аутоматско гашење реактора када се затвори систем хлађења. Та заштита (АЗ-5), требало би истог тренутка угасити реактор, али се испоставило да је и она била угашена - говорио је Шчербина пред самим Горбачовом.
Међутим, како је шеф смене Акимов написао у једном допису, нико га није обавестио када ће Ђатлов угасити реактор. Акимов је преминуо у болници од последица зрачења, а његов допис био је загубљен негде по фиокама. Сам Шчербина Горбачову каже: "Дуго смо тражили тај допис". Засигурно је био изузетно фрустриран чињеницом да се мора мучити како би успео да открије позадину катастрофе која је озбиљно пољуљала Совјетски Савез и Горбачовљеве реформе.
- Говорећи о одговорности министарства енергије и електрификације, мора се приметити да заменик министра, друг Шашарин, задужен за нуклеарне електране, и шеф конгломерата Сојузатоменерго друг Веретеников, нису решили проблеме реактора како би осигурали сигуран рад нуклеарних електрана. Силни проблеми нису добили одговарајућу пажњу. Од 1983. године, Савет министара ниједном није расправљао о проблемима који се тичу сигурности нуклеарних електрана - тим речима је Шчербина јасно и гласно проказао советску бирократију и њихов однос према безбедности радника, али и остатка света.
РБМК реактори имали су низ проблема. Шчербина је опширно причао Горбачову о њима, али најважније од свега је то што су сви знали за те проблеме. Под сви овде мислимо на особље с одговарајућим везама или одобрењима будући да су Совјети строго чували све тајне, а посебно неке које би указивале на слабости велике црвене силе.
- Министарство има само један центар за обуку који прође око 400 специјалиста годишње, али за корпус ВВЕП реактора. Не постоји еквивалентан центар за обуку стручњака за рад на РБМК реакторима, иако је Веће министара донело закључак о потреби центра за обуку још тамо 1980. године. Узевши у обзир потребне капацитете за подршку државама Савјта за узајамну економску помоћ морамо обучити између 18.000 и 20.000 стручњака сваке године. Мора се приметити и да министарство енергије системски не испуњава добијене задатке градње смештаја те културних и друштвених установа у градовима за особље нуклеарних електрана чиме се отежава стварање адекватних животних услова за њих. Министар друг Мајорец до сада није овладао ситуацијом у том сектору. Министарство је лоше организирано. Дисциплина управљања је лоша - оштар је Шчербина био према својим колегама.
На истом састанку 3. јула 1986. године, само неколико месеци након несреће у Чернобилу, Шчербина децидирано каже да предвиђене модификације РБМК реактора морају довести до нижих економских бројки. Сигурнији реактори производиће мање енергије и тиме имати велик утицај на остатак економије. Најгоре критике Шчербина је упутио у смеру цивилних званичника.
У серији "Чернобил" видели смо како су сви пазили да њихова кривица не изиђе на видело. Шчербина упућује баш на то.
- Задужени за цивилну одбрану и јавно здравље били су посебно спори у својим одговорима на захтеве ситуације. Показали су се неспремнима за непредвиђене ситуације. Припреме и информације становништву у вези опасности од зрачења нису биле довољно организиране. Људи нису знали како се понашати у ситуацијама повишене радиоактивности. Морамо развити нове дозиметре, системе за деконтаминацију, системе на даљинско управљање, али и учинковите ватрогасне системе - говори Шчербина.
Гледаоци серије сетиће се целе приче кад је Ђатлов говорио да зрачење није толико опасно зато што је само 3,6 Röntgena. Други су покушавали да га упозоре да дозиметри не могу да мере веће зрачење. Управо о таквим стварима говорио Шчербина. Можда и по први пут отворено говори о таквим проблемима. Шчербина је упозорио и на један непојмљиви апсурд. Одбор за сигурност рада нуклеарних електрана задужен је за сами реактор, али за систем сигурности попут цеви за хлађење су под надзором Државног одбора за технолошки надзор, а трансформатори под Државним инспекторатом министарства енергије.
- Иако је недељивост сигурног рада нуклеарне електране више него очита - огорчено закључује Шчербина.
Таква бирократија која је сврха сама себи довела је до тога да је чак и Горбачов критиковао "хладну бирократију". Група ликвидатора, волонтера који су чистили озрачено подручје, завршила је на медицинској нези у Харкову. Отвореним писмом главном уреднику Правде пожалили су се на небригу државног апарата иако су рискирали своје животе и сви редом су били тешко оболели.
- Пет месеци је прошло од несреће. Све време смо били оптимистични у надању да ћемо се брзо опоравити и због тога нисмо бринули о проблемима с којима се сада суочавамо. Највише се бринемо због нашег здравља у време јесени и зиме. Погоршање времена повећава ризик појаве сваке болести повезане с хладноћом, па и акутних проблема с дисањем и грипа. Какве ће то имати последице, и даље нико не зна. Поврх тога, право питање нашег будућег оздрављења није решено. После прва три месеца за нас се не брину лекари упознати с обољењима од зрачења. Немамо чак ни редовне контроле. Одећа у којој смо дошли на лечење летос није погодна за садашње вријеме, а куповина топле одеће у нашој ситуацији је практички немогућа. Становници зоне од 30 километара око електране су добили бројне компензације. Преко медија сазнајемо за то. Очито је да сви велики проблеми се решавају у јако кратком року и под сталним надзором највиших партијских тела. Ми, с друге стране, успркос тешком здравственом стању, остављени смо по страни. Не користимо никакве привилегије. Чак и куповина карата за влак нам је проблем. Тешко нам је стајати дуже време у реду. Због тога, уздајући се у људско разумевање тражимо да нас пусте на почетак реда, као да тражимо милостињу. Чак и нешто што се нама чини као најнужнија ствар, а то су лекови које су нам прописали лекати у Кијеву, овде нису тако лако доступни - пише у писму.
Пуковник Леонид Тељатников, шеф ватрогасаца у нуклеарци, описао је како су гасили пожар све док нису попадали од исцрпљености. Касније је проглашен народним херојем. Оно што он није знао у том тренутку је да су ватрогасци пали с ногу зато што им је смртоносно зрачење дословно уништило тело. Погинуло је свих шест ватрогасаца који су уз Тељатникова први дошли на кров зграде како би обуздали пожар. А њихова смрт је поприлично реално приказана и у серији.
Високе дозе зрачења испрва дају осећај мучнине, повраћање и губитак апетита. Након тога долази раздобље без симптома и људи верују да је најгоре прошло, барем они који не знају ништа о штетним учинцима тако високих доза зрачења, да би их само неколико дана касније властито тело издало. Штетно зрачење толико уништи ћелије, делове нашег тела, да се не могу нормално делити, а тијело их не може рециклирати. Незамислив бол, екстремни губитак течности повраћањем и висока температура тек су неки од симптома који прате ово раздобље. 28 ватрогасаца и радника електране умрло је у таквим мукама, Локални партијски моћници нису хтели превише узнемиравати становништво јер то би значило да морају признати неки проблем с електраном те је због тога каснила евакуација Припјата и околних села.
Десетине хиљада људи изложени су високом зрачењу само зато што је политичарима било важније да пребаце одговорност на било кога другога. Украјински министар здравља Анатолиј Романенко објавио је прво упозорење тек 5. маја, више од недељу дана након несреће, а његови белоруски пандани још и касније. Тајни ЦИА документи упозоравају на једну нелогичност приликом евакуације становништва.
Стока с државних и друштвених фарми из околице Припјата евакуисана је тек након што је пресељено становништво града. Људи са села пребачени су бусевима тек идући дан. Евакуација Припјата почела је 36 сати након несреће, а људи из околних села морали су да трпе штетно зрачење још данима. Није имао ко да укрца педесетак хиљада грла стоке па су зато сељаци изложени зрачењу. Управо о таквој неспремности власти говорио је Шчербина. Локални партијски челници су одредили да ће евакуисати становништво у кругу од 30 километара од електране што је било погрешно јер зрачење не следи правилну линију. Зрачење се ширило како су ветрови носили опасне честице. ЦИА подсећа како су власти морале да евакуишу чак 11 села у украјинском рајону Полески зато што су касније схватили да ипак ни тамо живот није сигуран.
Велики је проблем био тај што су управо у тим селима били смештени бројни евакуисани Припјаћани. Званичне бројке говоре о око 135.000 евакуисаних људи, али ЦИА верује да је број знатно већи. Бројке крију праве размере трагедије.
Током журне евакуације раздвојене су бројне породице, деца нису више била са својим родитељима, а неки нису могли да пронађу браћу и сестре недељама након пресељења. Присилног пресељења. Уз све те трагедије, многи нису ни знали куда иду зато што нека места једноставно нису прихватала људе из Чернобиља због страха од зрачења.
Док су се политичари бринули шта ће се догодити с јавним мњењем, бојали су се да ће ћернобиљци пренети своје незадовољство од Киргизије до Балтика, бојали су се шта ће њихови надређени рећи, а све време су невини патили. Чак и кад су успели да пронађу место где могу да нађу уточиште, нису били срдачно примљени. Домаћи су им замерали зато што су им преузимали станове, фабрике су морале запошљавати раднике који им нису били потребни и све је то стварало отпор, а понегдје и отворену мржњу према страдалима. А они јесу највеће жртве система.