СУЗЕ У ОЧИМА, НИКАДА ВИШЕ НЕЋЕ ВИДЕТИ СВОЈА ОГЊИШТА: За пар дана Јермена више неће бити у Карабаху! Одлазе заувек! (ФОТО)
"Не могу да престанем да плачем. Све смо оставили", рекла је једна Јерменка
Више од 100.000 избеглица стигло је у Јерменију из Нагорно-Карабаха, изјавио је шеф Високог комесаријата УН за избеглице (УНХЦР) Филипо Гранди, додајући да су многи гладни, исцрпљени и хитно им је потребна помоћ.
УБИО ЧОВЕКА, ПА ГА ПОЈЕО: Канибал поново напао и признао УЖАСЕ од којих се леди крв у жилама
Стравично! ПЕНЗИОНЕРКА (88) се оклизнула и пала ПРАВО У УСТА АЛИГАТОРУ! Огласили се градски званичници...
СТРАНКИЊА ИЗБОДЕНА НОЖЕМ! Пролазници чули ВРИСКЕ, одмах позвали полицију, нападач у бекству!
Званичник агенције УН за избеглице из јавио је раније да би укупан број избеглих могао достићи 120.000, што одговара проценама целокупне популације Нагорно-Карабаха. Премијер Јерменије Никола Пашињан верује да у Нагорно-Карабаху за неколико дана неће више бити Јермена.
- Анализе показују да наредних дана неће бити Јермена у Нагорно-Карабаху. То је директни чин етничког чишћења и депортације, на шта смо дуго упозоравали међународну заједницу - рекао је Пашињан на састанку владе.
Министарство спољних послова Азербејџана одбацило је оптужбе Пашињана да азербејџанске власти спроводе етничко чишћење у Нагорно-Карабаху.
Председник самопроглашене Републике Нагорно-Карабах Самвел Шахрамањан потписао је указ о распуштању свих институција од 1. јануара идуће године, саопштиле су власти тог већински јерменског региона.
Та самопроглашена република ће од тог датума престати да постоји, наводи се у указу.
Становништво Нагорно-Карабаха, укључујући и оно које се налази ван његових граница, позвано је да се упозна са условима реинтеграције које ће обезбедити Азербејџан, како би у будућности самостално одлучивало о могућности останка у региону.
Азербејџан је 19. септембра покренуо војну операцију у Нагорно-Карабаху, назвавши је "антитерористичким мерама локалне природе" за обнављање уставног поретка у региону.
Нагорно-Карабах је међународно признат као део Азербејџана, али су га контролисали етнички Јермени још од рата деведесетих година када су расељени милиони Азербејџанаца. Тај рат је званично окончан 1994, али сукоб никада није у потпуност заустављен.
Сада људи беже како год могу, у аутомобилима, камионима и аутобусима или на тракторима. На задњем седишту аутомобила често се стискају и више од четири особе. Многе жене и деца плачу. Све што су могли да понесу угурали су у аутомобил. Оно што је било превелико за пртљажник, спаковали су на кров.
За многе је само једно на памети - отићи што пре. Нарине Шакарјан, бака четворо унучади, прича за Дојче веле: "Довде нам је било потребно 24 сата. Деца су била гладна и плакала су. Нисмо ништа јели."
Једна мајка прича да су њена деца доживела трауму после бекства.
- Ми нисмо побегли да бисмо живели, него да бисмо преживели. Ноћас је било невреме и грмело је. Моја најстарија ћерка се пробудила и почела хистерично да плаче. Једва сам је смирила. Све време је понављала да морамо и одавде да одемо, јер ће доћи Азербејџанци. Да ће и овде бити рата! - каже она.
Јермени прискочили у помоћ избеглицама
Из сата у сат се повећава број људи који из Нагорно-Карабах пристиже у јерменски град Горис, мало место на југу земље окружено брдима. У уторак су исцрпљене породице спавале у аутомобилима док су чекале да пријаве долазак у град.
Већ у среду је локално становништво организовало помоћ. Локални хотели су нудили бесплатне собе, а Јермени широм земље су на друштвеним мрежама нудили смештај избеглицама. Прича се о претварању школе у Горису у колективни смештај док се не нађе трајније решење.
Један високи званичник је рекао да је ствар принципа помоћи јерменској "браћи и сестрама" из Карабаха. До ове недеље, Тамара је била медицинска сестра у малој градској болници недалеко од Степанакерта, коју Азербејџанци зову Ханкенди.
Када је Азербејџан прошле недеље започео своју муњевиту офанзиву на Нагорно-Карабах, Тамара је лечила рањене карабашке борце.
- Било је страшно, било је много повређених. Људи су тражили своје нестале, нису могли да нађу своју децу. Био је то велики шок за нас - каже она. Иако Азербејџан инсистира да Јермени могу да остану, Тамара се није усудила да тестира то обећање.
Чим се пут до Јерменије поново отворио након блокаде коју је увео Азербејџан у последњих десет месеци, она и њена породица спаковали су своје животе у мали џип из совјетског доба и започели споро путовање преко границе.
Тада се Тамара сетила младића којег је лечила у болници у претходном рату, пре три године, и позвала га. Сада она борави у Горису са његовом породицом, док војник коме је помагала живи у Јеревану. Он се физички опоравио након што му се гелер зарио у главу. Али психички се тешко носи са оним што је видео - смрт многих пријатеља, такође младих војника.
Сви мисле да су отишли заувек
То је контекст ове избегличке кризе. Године борбе, проливене крви и дубоког непријатељства. Слична је приче се могу чути и у Азербејџану - стотине хиљада Азербејџанаца је некада било расељено са исте земље. Многи војници су погинули.
Репортери Би-Би-Сија су покушали да разговарају са етничким Јерменима, сада избеглицама, који су се борили за одбрану Нагорно-Карабаха - овог месеца или у прошлим ратовима. Нико није желео да коментарише. Један човек је рекао да је то зато што га је срамота овог пораза, после толико година борбе за право да живи на тој земљи. Сви мисле да су заувек напустили енклаву.
- Осећам се као да сада сви напуштају Карабах. Не могу да престанем да плачем. Све смо оставили. Не само једну кућу - четири. Све - каже Света, жена у касним 60-им годинама која је отишла са две генерације своје породице.
Дечији бицикл је смештен на њиховом кровном носачу, поред великих ћебади које су добили у пакету помоћи.
Неко је породици нашао собу, удаљену још четири сата вожње, али су већ скоро два дана провели на путу и исцрпљени су. У приправности су минибусеви, спремни да пребаце људе у привремене смештаје у другим градовима и селима.
Један је пун пензионера евакуисаних из старачког дома. Многе од њих морају да преносе волонтери из аутобуса у аутобус. На главном тргу, недалеко од камене градске цркве, сада се налазе шатори за храну и помоћ. Део производа долази од локалних власти, доста се донира.
