НУКЛЕАРНА КАТАСТРОФА КОЈА ЈЕ УЗДРМАЛА СВЕТ: Када је експлодирао реактор у Чернобиљу, човечанство дрхтало од страха
Несрећа у Чернобиљу догодила се 26. априла 1986. године
Разарање реактора број четири изазвало је потпуни хаос у СССР, а власти нису умеле да се изборе с проблемима и ишло се из грешке у грешку. Док су пожари дивљали, а радиоактивне честице се шириле по Старом континенту, ликвидатори нису имали ни заштитна одела, а у Минску и Кијеву су одржаване првомајске параде.
На колико метара удаљености између две особе "делује" маска: Ново шокантно истраживање мења све!
"ПРЕДСЕДНИЧЕ, СПРЕМА НАМ СЕ ГРАЂАНСКИ РАТ!" Макрон примио застрашујуће писмо, велика опасност прети Француској
САУДИЈЦИ ИМАЈУ НОВО ИМЕ НА ЛИСТИ НЕПРИЈАТЕЉА: На граници пронашли нешто што их је разбеснело (ФОТО/ВИДЕО)
Несрећа у Чернобиљу, тачније Чернобиљској нуклеарној електрани "Владимир Иљич Лењин" у тадашњем Совјетском Савезу, догодила се 26. априла 1986. године у један сат, 26 минута и 40 секунди после поноћи.
Ова једноставна, енциклопедијска реченица не даје ама баш никакву слику о томе шта се заправо догодило на месту највеће нуклеарне катастрофе у историји, месту које је постало симбол разарања и смрти.
Подаци и истина
Једноставан податак о времену експлозије у нуклеарном реактору број четири није довољан да било ко схвати како је бизарна серија грешака током рутинског теста довела до толико хаоса. Колико год да се реченица напише, а написане су хиљаде и хиљаде њих, од научних извештаја преко документарних романа до научне фантастике, прави обим разарања и његове последице чак и на здравље људи данас, 35 година касније, готово је немогуће схватити. Можда се зна колико је радиоактивних честица завршило у ваздуху, знају се основни путеви којима су се оне кретале, зна се колика је у ком тренутку била забрањена зона, али се не зна колико је тачно жртава било.
Енциклопедијски се увек спомиње да су два радника погинула у иницијалној експлозији, а да је 28 људи страдало у наредних неколико дана. Неки извештаји додају још сто или двеста мртвих "ликвидатора", како се називају радници, научници, ватрогасци, војници и сви остали учесници "ликвидације последица" у Чернобиљу. Међутим, процене о броју људи страдалих од последица радијације варира од 4.000 до 16.000, а има их и још слободнијих и вишеструко већих. О цифрама оних којима је зрачење изазвало дугорочне проблеме у телу или разне болести, тешко је и говорити са било каквом сигурношћу.
Нису знали
Већина извештаја о катастрофи има скоро исти след догађаја - оператери су планирали посебан тест како би видели да системи за хлађење у ванредним околностима могу да раде и у случају нестанка струје, али само 56 секунди након што је тест почео, притисак се нагомилао у реактору број четири. То је изазвало експлозију која је разнела оловни поклопац од хиљаду тона, а радиоактивне честице су отишле у ваздух. Кисеоник је ишао у реактор, почела је графитна ватра, а хемијска реакција изазвала је још једну експлозију.
- Реактор је у реду, немамо проблема - рекао је тада инжењер задужен за ноћну смену Александер Акинхов. Неколико дана касније преминуо је од последица зрачења.
Мање од пола сата касније стигли су и ватрогасци којима нико није рекао да постоји радијација, па нису имали никакву заштитну опрему.
- Видели смо графит разбацан на све стране. Шутнуо сам неке комаде. Један колега је подигао комад и рекао да је врућ. Нико од нас није имао појма шта се десило. Колеге Коља, Правик и остали су се попели мердевинама до реактора. Никад их више нисам видео - испричао је Григориј Хмељ.
Политбиро
Око три сата и војска је стигла, а у пет је искључен и реактор број три, док су бој један и два угашени тек 24 сата касније. На реактор је из ваздуха, из хеликоптера, бацан песак, али су се пожари ширили.
Тек дан касније почела је евакуација људи из пречника 10 километара од електране, а 28. априла власти први пут признају да се нешто дешава у нуклеарној електрани, али без детаљисања. Истог дана научници у Шведској откривају радиоактивни облак и јављају остатку света да се догодила несрећа у Чернобиљу. Док се Европом ширила паника, у Совјетском Савезу то није била битна тема, а колико здравље и заштита становништва нису занимали Кремљ, најбоље илуструје то што су у Минску и Кијеву, најближим великим градовима, одржаване првомајске параде.
Лидер СССР Михаил Горбачов тек 14. маја пред камерама објављује да је дошло до "незгоде" и мобилизује људе. Деценијама након тога, тврдио је да нису ништа крили.
- Истог јутра када се догодила експлозија у електрани, Политбиро се састао да расправља о тој ситуацији. Тврдње да је он прикривао информације о катастрофи нису истините. Један од разлога зашто верујем да намерне обмане није било јесте то што су чланови комисије спавали крај Чернобиља и јели храну оданде. Да су они знали размере катастрофе, не би ризиковали свој живот и то радили. Наравно, свет је за несрећу сазнао од шведских научника, па је створен утисак да смо ми нешто крили. Али то није тачно. Тек неколико дана касније смо сазнали да се није догодила мала несрећа, већ права нуклеарна катастрофа. Мислим да је Чернобиљ био прави разлог распада Совјетског Савеза - написао је Горбачов у својим мемоарима.
Умирање у мукама
Да ли су заиста нуклеарна катастрофа и пратећи трошкови чишћења терена, који су износили милијарде долара, али и убијање сваког поверења у истинитост оног што Кремљ саопштава, довели до краха комунистичке силе, није лако рећи, али је јасно да су тромост и траљавост совјетске бирократије били кривци за све што се десило.
Сигурно је једино да је Чернобиљ, иако акцидент у смислу да га нико није намерно покренуо, био намерни производ културе непотизма, лењости и дубоко укорењене индиферентности према народу. Литература је јединствена у мишљењу да је совјетски систем узео лоше дизајнирани реактор, а за њега задужио групу некомпетентних људи. Онда је настављено лагање о катастрофи на криминалан начин.
У кључних десет дана, док је реактор горе и испуштао радиоактивни материјал у околину, власти су упорно тврдиле да је све под контролом. У недељи након инцидента, док су одбијали да признају шта се дешава, они су послали хиљаде људи на место несреће... Машине које су довожене су се квариле због радијације. Људи су издржавали недељама или месецима дуже, али су на крају умирали у ужасним мукама - написао је Кит Гесен, амерички писац и новинар рођен у Русији.
Теорије завере: Да ли иза свега стоји ЦИА или КГБ?
Чернобиљска катастрофа инспирисала је многе теорије завере.
- Најпопуларније теорије завере не баве се бројем жртава, већ совјетским тврдњама да је реч о случајности. Они верују да је Чернобиљ био болестан експеримент. Који је разлог? Припрема, кажу, за преживљавање у нуклеарном рату - пише Мајкл Њутон у "Енциклопедији теорија завере". С друге стране, Томас Рид, бивши секретар америчке ратне авијације и члан Националног одбрамбеног савета САД, у књизи "У амбису: Инсајдерска историја Хладног рата" изнео је податак да је 1982. амерички председник Роналд Реган одобрио план ЦИА да се саботажама уништи совјетска економија.
Забрањена зона туристичка атракција
Посете забрањеној зони око Чернобиља и граду Припјату веома су популарне последњих десетак година. Ипак, највећа навала на место несреће као туристичку атракцију догодила се након серије "Чернобиљ" из 2019. Тада су се разни инфлуенсери утркивали ко ће објавити што више фотографија на интернету из забрањене зоне, па је интернет у једном тренутку био претрпан фотографијама уништеног точка, луна-парка и истопљених лутака.
Изненађење: Буја живот
Занимљиво је да је откривено да у забрањеној зони око Чернобиља, која захвата 4.750 квадратних километара, радијација није погубно утицала на животиње. Напротив, последњих 35 година дошло је до правог бујања живота у простору који су напустиле десетине хиљада људи.
Контаминирана област препуна је дивљих животиња, међу којима су лосови, дивље свиње, јелени и вукови. И не само да их има много, већ свих ти врста има између седам и десет пута више него у резерватима и најчуванијим националним парковима. Научници кажу да разлог бујања није то што не постоји опасност од радијације, већ једноставно то што у тим областима више не живе људи - за већину животиња једини предатори.
Аутор текста: Андрија Ивановић
