Кинески рецепт очувања територијалног интегритета: Дипломатском офанзивом до повратка "изгубљених" територија

У понедељак 20. августа ове године Салвадор је повукао признање Тајвана, што је министар спољних послова те непризнате републике окарактерисао као потез за жаљење.

Већ следећи дан, Карлос Кастањеда, министар спољних послова Салвадора сусрео се у Пекингу са Вангом Јием, министром спољних послова Народне републике Кине, и том приликом успоставили су званичне дипломатске односе.

Подсећамо, почетком ове године, и Буркина Фасо и Доминиканска република су пресекле све дипломатске везе са Тајваном, и окренуле се Пекингу као главном азијском партнеру.

Тајна лежи у дипломатској офанзиви која траје већ 70 година. Једна за другом, територије које су сматране заувек изгубљеним враћале су се под окриље матице. Хонг Конг, један од центара азијске трговине Британци су вратили Кини после 156 година. Макао, богата енклава којом је још од колонијалних времена управљао Португал враћен је Кини 1999 године. Кина је решена да мирним путем поврати своје територије. Ослањањем на сопствене снаге, Народна република Кина је кроз неких 70 година постала једна од најјачих економија света, што њеним речима даје тежину у међународним односима. Могло би се рећи да је територијама као што су Макао или Хонг Конг било у интересу да се врате матици.

Једина територија која, још увек, није повраћена јесте Тајван, мада се та ситуација рапидно мења.

Острвска република, која је настала 1949 године, је у почетку уживала подршку САД током већег дела хладног рата, што је осигурало њен опстанак. Међутим, после сусрета Ричарда Никсона и Мао Цедунга 1972 године, почиње отварање Кине ка свету, док Сједињене државе и њени савезници полако али сигурно почињу да се дистанцирају од Тајвана.

Заљубљени као и првог дана, шетају пустим улицама: Једини мештани села су двоје осамдесетогодишњака!

Да ствари поставимо у перспективу, 1969 године Тајван је признавала 71 земља света, док је Народна република Кина уживала признање 48 земаља.

Тренутно само 17 земаља признаје статус Тајвана: Ватикан, Парагвај, Никарагва, Хондурас, Гватемала, Белизе, Свазиленд, Кирибати, Маршалска острва, Науру, Палау, Соломонска острва, Тувалу, Хаити, Сент Китс и Невис, Света Луција и Сент Винсент и Гренадини. Можемо видети да су већина земаља у питању мале државе, које немају потенцијал за стабилна и дугорочна партнерства, и Тајвану служе као сламка којом се држи за неки вид независности.

Као што се може видети из горе наведеног сви „велики играчи“ су схватили да је политичка реалност сарадња са једном од најјачих светских економија, из простог разлога што је свет без Кине данас немогућ.

Кина је, са друге стране, чист пример како је дипломатском офанзивом, која је спора, али на дуже стазе очигледно врло ефективна, могуће повратити и оно што се сматра заувек изгубљеним.