ВАЖИО СВЕ ДО 20. ВЕКА! Како се некада разводило: Најстрашнији обичај за жене у историји
Најранији писани трагови о енглеском обичају да се жене јавно продају потичу са краја XVII века
На градском тргу је постављена сцена, неколико бурића спојени су у импровизовану позорницу, а испред ње су се нагуравали разнолики људи, међу којима су пијанци били најгласнији.
Научник намерно убризгао вирус короне у себе: Проучавао антитела па се други пут заразио, резултати су поражавајући
И БАЈДЕН ИЗЛАЗИ РАНИЈЕ НА БИРАЛИШТЕ: Кандидат демократа најавио када ће дати свој глас
И БРИТАНИЈА БЕЛЕЖИ ПОРАСТ СЛУЧАЈЕВА: Данас скоро 25.000 оболелих, 310 особа преминуло
На сцену ступа висок брадати мушкарац, са боцом рума у једној руци, док је у другој држао поводац. На повоцу је, изазовно обучена и очигледно припита, била његова супруга. Након шту се се попели на бину, аукција је могла да почне!
Ова сцена која подсећа на неку од најбруталнијих пијаца робова није се десила на обалама западне Африке, нити на неком карипском острву. Била је ово сцена која се могла видети у бројним градовима Енглеске, с тим да је појава највише пута документована у Бирмингему.
Локални часопис у том граду написао је 1733. један од првих новинских чланака на ту тему, мада је несумљиво да су се сличне ствари дешавале и раније.
- Семјуел Vajthaus … продао је своју жену Мери Vajthaus, на отвореној дражби, Томасу Грифиту. Плаћена је цена од једног златног новчића - гласио је поменути чланак.
У наставку чланка написано је да се господин Грифитс обавезује да "узме Мери са свим њеним манама". Како је господин Грифитс изашао са манама на крај, није нам познато, али чланак тврди да је након обављеног посла уследила пијанка, на којој су се међусобно чашћавали нови младожења и бивши муж.
Иако делују, на први поглед надреално, овакве сцене нису биле ретке у средњовековној Енглеској, јер им је једна данас уобичајена институција била недоступна. Наиме, развод је у Средњем веку био једна од најкомпликованијих процедура, уз то и веома скупа.
Док су се припадници више класе релативно често упуштали у бракоразводне парнице, јер су оне саме неретко биле повезане са имовинским трансакцијама, сиромашнији слојеви су нашли своју верзију развода - продајући супругу!
Најранији писани трагови о енглеском обичају да се жене јавно продају потичу са краја XVII века, а дуго се водила дебата о правном основу за овакве манифестације. Постојала је јака струја која је ствар сматрала нелегалном и покушавала да заустави овај нехумани обичај.
С друге стране, апологете продаје су у први план стављале енглески закон за сиромашне, који је под одређеним условима дозвољавао овакву продају. Чини се да је заправо најважније било шта диктира реалан живот.
Иако нису остали некакви писани трагови о томе како су саме жене гледале на поступак аукцијске продаје, карактеристично је да су жене које се продају на већини многобројних слика и цртежа који описују овакве догађаје, насликане насмејане, како се понашају као да им је све то забавно, те чак и изазивају окупљене да понуде што више.
Аутори тих цртежа, додуше, стопроцентно беху мушкарци…
А како су саме жене гледале на овај обичај? Сигурно је да су оне практичније у њему виделе могућност да изађу из лошег брака, што је за многе Европљанке тог времена био недосањани сан.
Иако су номинално продаје биле у форми аукција, често су биле, заправо, унапред договорене, те је жена формално "продата" особи с којом је већ била у вези. Писани трагови који су нам остали најчешће говоре да су продаване жене имале позитиван став према овом обичају, мада то треба узети са резервом.
Иако је ово био обичај који се спроводио искључиво међу најнижим слојевима становништва, елита XVIII, а нарочито XIX века се сматрала обавезном да оваквом варварству стане на пут. Како је дошло до повећања броја оваквих "продаја", тако је растао и отпор овој врсти манифестације.
Један од првих случајева јавног отпора налазимо 1756. године, када су жене у Даблину прекинуле аукцију, "ослободиле" жену која је продавана, а њеног мужа везале у ланце. Иако је муж пуштен већ сутрадан, након што је ноћ провео везан на тргу, из овог примера можемо видети да је јавност ипак негативно гледала на овакав обичај.
Слични инциденти у којима се аукција претворила у догађај који је узнемирио јавност, или када је јавност и реаговала, бележени су скоро сваке деценије, широм Енглеске.
У самом Лондону, 1806. радник са докова је покушао да прода своју супругу на једној од градских пијаца. Новински извештаји говоре да су "након што су схватили радникову намеру, грађани прво протествовали, а потом га и физички напали, и све би се завршило линчом супруга да се нису умешали припадници полиције".
Како је британска империја постајала све уређенија држава, тако су и обичаји продавања супруге бивали све ређи. Номинална забрана никада није донесена, али се ствар променила када су државни органи почели да кажњавају и забрањују овакве поступке, с којих су до тада скретали поглед.
Након што су остали примери да су жене продаване за све што можете замислити, од "грумена злата великог као шака", па до кригле пива или неколико кокошака, тек у 20. веку су Енглези раскрстили са овим обичајем.
Последњи забележен случај датира из 1913. године, када је жена тврдила да ју је муж продао свом колеги са посла. У том периоду, феминистички покрет, створен у XIX веку, доживљава свој врхунац, те се увођењем права гласа и за жене прави нека врста отклона од прошлости, барем када је третман жена као робе био у питању.
