ВЕК ПОДЕЛЕ СЕ НАСТАВЉА, МНОГО ТОГА ОСТАЈЕ ТАБУ: 100 година од оснивања Северне Ирске, МРЖЊА униониста и националиста је огромна
Две стране никако не могу пронаћи заједнички језик
Црквеном службом у Армагу данас је обележена стогодишњица поделе Ирске. Иако је пет главних хришћанских цркава подржало ову церемонију, она је свеједно обавијена велом контроверзе још од септембра када је ирски председник Мајкл Хигинс глатко одбио позив да присуствује.
Штарк је најбољи пример да Србија тражи "нове" људе за слободна радна места
ПОЛИЦИЈА ИЗДАЛА УПОЗОРЕЊЕ - СТАНИВНИШТВО У ПАНИЦИ: Пронађена друга ОБЕЗГЛАВЉЕНА жртва серијског убице који је у бекству
ПУКЛА ЉУБАВ: САД и ЕУ на ивици развода, Француска и Немачка окрећу Европу према Русији и Кини
Зашто? Председник је навео да си назив и структура "службе за размишљање и наду" која се служи "поводом века поделе Ирске и основања Северне Ирске" по пророди политичке, мада је навео да његов недолазак није бојкот.
Ирски премијер Лео Варадкар сада представља ирску владу, а служби присуствује и британски премијер Борис Џонсон док је краљица јуче отказала долазак из здравствених разлога. Чланови Демократске странке униониста (ДУП) из Северне Ирске критиковали су Хигинсову одлуку, што је потпуно логично, наводи историчар Брајан Хенли који се бави Ирском.
Ирска је пре 100 година подељена противно жељама већине. Граници су се противили не само републиканци већ и такозвани "уставни" националисти покрета за самоопредељење "Хоме Руле", радници и унионисти са југа. Граница се појавила као део насилног процеса потчињавања мањинске заједнице у новој Северној Ирској.
Идеја да би годишњица тога могла да буде добра прилика за рзамишљање о историји је погрешна, каже Хенли. Бач као што лидери ДУП одбили да присуствују комеморацији Ускршње побуне 2016. године, тако је и било за очекивати да Хигинс пресели овај догађај. Ирски председник је присуствовао бројним догађајима северно од границе али је у овом случају тврдио да церемонија није "политички неутрална".
Анкете су показале да већина подржава његову одлуку. Да ли се онда може рећи да те анкете показују став јавности о граници? Делом и може, иако је потезање питања границе више последица Брегзита и трговинског споразума са ЕУ а мање размишљања и дискусије о прошлости. Оно што анкете можда показују је све већа свест о огрнаичењима концепта "заједничке историје".
Протеклих 10 година Ирска је била укључена у обележавање не само стварања Северне Ирске већ и модерног Уједињеног Краљевства. Политичари и званичници су прилично лењо мислили да обележавање догађаја попут Првог светског рата може код јавности да изазове осећај заједничке историје Ирске и Британије, униониста и националиста, а можда чак и да их подстакне на помирење.
Та идеја "заједничке историје", каже историчар за Обсервер, је увек била погрешна, нарочито јер су се избегавале болне тачке - империјализам, моћ, класе, неједнакост и друга питања. Неки коментатори су истински били уплашени приликом обележавања сто година од Ускршње побуне 1916. године да ће бити исмејани што стогодишњицу покушавају да брендирају као прилику за привлачење туриста. Управо због тога се са овом комеморацијом ишло "равно", без много директне политике, у страху да не заплаше народ.
То је разлог зашто су се локална заједница и историјска друштва толико укључили у обележавање годишњице. Влада је, са своје стране, учинила доступним кључна документа која се тичу овог периода револуције, укључујући и досијее из војне службе. Но, избегавање политичких питања је увек проблематично, нарочито јер је постојећа идеја комеморације врло политичка са постојањем "две традиције" у Ирској и "заједничке историје" са Британијом, наводи Хенли.
Такав приступ је увреда за људе који су живели у Ирској пре 100 година и који су били спремни да се боре за своја политичка уверења. Сада се то свело на трампу - националисти имају Ускршњу недељу, унионисти се сећају Соме а политичари, историчари и бирократе могу да честитају једни другима на својој зрелости и избегнутом "врућем кромпиру".
Питања која су дубоко поделила Ирце пре једног века сада су поједностављена, испеглана а улога Британије у свему потпуно игнорисана, додао је историчар.
Ирска и Британија деле историју али не деле "једнаку историју". Једна земља је покорила другу и само једна земља је била глобално царство. На крају је Круна морала да прибегне сили да би задржала Ирску. Наметање границе и претње "ужасним ратом" ирским делегатима ако одбију споразум из 1921. године то лепо илуструје.
Покушај да се обележи подела и не помену ове чињенице како се неко не би увредио, на крају неће никога задовољити. То је био случај и са покушајем Ирске да у јануару 2020. обележи годишњицу полицијских снага пре рата за независност, ирске полиције и полиције Даблина, што им се обило о главу и изазвало жестоке критике јавности.
За разлику од бројних коментатора и историчара, Хигинс се у својим обраћањима дотакао питања империјализма и моћи и подсетио да многи који критикују контрадикције ирског национализма имају обичај да игноришу улогу британског империјализма у ирској историји.
Пробивши тај балон од сапунице око заједничке историје, учинио је услугу онима који желе искрену дебату о догађајима од пре једног века која би можда створила простора за истинско размишљање на тему зашто су Ирска и Британија и даље толико подељени, закључио је Хенли.
